RADA DE JELENIĆ: PRIČA O PIŠTI NEVIDLJIVOM
Istaknuto

02 Oktobar 2015

Stevan Farkaš se rodio 8.2.1955.g. u Novom Sadu. Otac mu se zvao Lajoš i za vreme Drugog svetskog rata je bio u mađarskoj vojsci, uglavnom u Subotici i Segedinu, gde je popravljao krovove, jer je po struci bio limar.

Posle rata ga je OZNA par puta saslušavala po tom pitanju i onda su ga ostavili na miru. Srednje visine, plav, svetle puti, nabijen, sa velikim bicepsima i ogromnim šakama, kao lopatama. Mati mu se zvala Zora i bila Ciganka iz Južne Srbije, tamo od Leskovac. Ali, od onih "belih" Cigana, ili kućevnih, kako ih u Vojvodni zovu. Kako se ona našla u Novom Sadu, Stevan, koga su svi zvali Pišta, nikada nije saznao, jedino mu je Lajoš jednom rekao da su se upoznali u Zanatskom domu, na igranci. Lajoš je u to doba "terao kera" i navodno bio član bande "Žuti leptirovi", što on nikada nije hteo da prizna. Samo je ponekad sinu pokazivao ožiljke, što su mu milicajci napravili, dok su ga tukli. I tako su i rasterani "Žuti leptirovi". Nekolicinu su strpali u zatvor a ostale su tabali svake nedelje, sve dok se nisu razbežali na sve četiri strane sveta. Većina članova te legendarne novosadske skupine je imala istetovirane žute leptire na rukama, ali ne svi, i po tome su ih uglavnom i prepoznavali. Kao i po izuzetno brutalnim tučama, uz korišćenje lanaca za bicikl i ručno napravljenih "boksera". A kad se Zora udala za Lajoša (Lajčiku), ovaj se naglo smirio. Nije više išao u "Fenjer" i nije se više ni s kim tukao, i uopšte rečeno, postao je je jedan običan građanin ondašnje Juge. Doduše, malo sumnjiv, jer je bio privatnik-limar, a sve što je onda bilo privatno nije bilo baš poželjno, ni pouzdano. Takva su vremena bila.

Kad se Pišta rodio, porođaj je bio tako težak, da je Zora jedva živa ostala, i onda su joj kazli da dece više ne može imati. I sva je nekako modra ostala, posle tog porođaja. Inače je bila domaćica, nigde nije bila zaposlena. Pišta je rastao u siromaštvu, jer je tako onda bilo, nije se imalo, i jedva su preživljavali od onoga što je Lajćika kući donosio. A on ostavio i piće i kafane, samo je neku krdžu pušio i sve pare Zori davao. Kad je Pišta završio osnovnu školu, daju ga u ŠUP (Škola učenika u privredi), da uči za časovničara. Bio je sitan, mršav, stalno bolešljiv, pa se Lajčika bojao da će pasti s krova, ako se baci u limare. Inače je i onda nekako neprimetan bio, samo su mu crne oči i crna kosa, na kao mleko beloj koži odudarali. A kad ga sunce malo uhvati, leti, bio je tako neupadljiv među ostalom decom, da ga se posle niko od drugara iz škole nije ni sećao. A možda i zato što se ni s kim nije ni družio, malo je i pričao, i nekako - kao da se od svih bojao! Kao ranjena životinja, nikome nije verovao. A bila ga je i sramota od sirotinje svoje.

Kad je prvi razred ŠUP-a završio, išao je svaki dan na praksu kod jednog majstora u Futoškoj ulici, kod Sinagoge. I jedan dan, vrućina velika bila, vrati se kući na Telep a Zora mrtva leži na sred dvorišta. Kao da je u hodu pala i odmah umrla, nije se ništa mučila. Od srca, valjda. Vrati se i Lajčika sa posla i samo se gledali on i Pišta. Sahrane sutra Zoru i dođu kući i počnu da plaču. I sedam dana su samo plakali, nisu ni jeli, ni spavali, ni govorili. Samo su drekali, dok im duša na suze nije izašla. Osmi dan Lajčika skuva neki gulaš, i kad su jeli, kaže on Pišti da će na Poštu da ide, da telefonira. Nije onda bilo ni mobilnih, a i fiksni su bili retki, nego se na Poštu išlo. Kažeš broj, pa ti oni biraju. A ti čekaš dok te ne prozovu i onda ideš u onu kabinu da pričaš. Kad se vratio, zatvore se oni u sobu i celu noć su nešto pričali. A ujutru Pišta, sa svim svojim stvarima spakovanim u kartonski kofer, sedne u voz što je za Ljubljanu išao. Lajčika ga ispratio, ali nisu plakali, samo su se dugo, dugo gledali. Inače, Lajčika se mesec dana kasnije obesio u šupi, ali je Pišta to tek dve godine kasnije saznao.

U Ljubljani ga na stanici sačekao jedan čovek, sa kačketom na kome je "Taksi" pisalo. Mahne mu rukom i odvede ga do nekog velikog crnog taksi Mercedesa. Ni reč nije rekao, samo mu je u ruke tutnuo jednu kobasicu i frtalj hleba. I vozio ga nekud dobrih dva sata, sve po mraku. A Pišta mu je na ruci video žutog leptira, istetoviranog. I istovario ga u nekom malom gradiću (posle je mali uklavirio da je to Nova Gorica bila), ispred jedne zelene kuće, sa špicastim krovom, gde je jedan visoki, sedi čovek stajao i pušio. Taksista je samo mahnuo rukom i otišao. Onaj visoki ga uvede u kuću, pokaže mu kupatilo, da se umije, i pita ga da li je gladan. A Pišta kaže da nije, jeo je onu kobasicu. I onda njih dvojica krenu peške po mraku i do jutra su se po nekim brdima motali, sve dok na nekog šumara nisu naišli. I to je znak bio da su u Italiju prešli. I nasmeje se šumar, izljubi se sa ovim visokim a Pištu po glavi pomazi. I dok su se njih dvojica pozdravljali, vidi Pišta da obojica leptirove na rukama imaju. Onda onaj visoki mahne rukom i krene nazad, a šumar sa Pištom se spusti do druma, gde je jedan besni, crveni Alfa Romeo stajao. I odveze ga u Milano, četiri sata su po autostradi do tamo jurili. I stanu pred jednu kafanu, uđu unutra, pa kroz hodnik pozadi u jednu sobu sa tri spojena stola. Sve puno ljudi, uglavnom Cigani, ali nisu svi bili. I svi srpski divane, onda se to srpskohrvatski zvalo. Kaže šumar da je doveo Lajčikinog malog i da će on lično nekog da zakolje, ako malom išta bude falilo. Na to ustane jedan Ciga, sa čela stola, i kaže Pišti da ruke pokaže. A u Pište šake male a prsti tanki i dugački, kao štapići. Onda Ciga kaže da njemu baš takav treba, a šumaru kaže da ne sere, jer i drugi noževe imaju. A mali je sad njegov i životom će ga braniti. Bolje i od Lajčike. Šumar se okrene Pišti i kaže mu da mu je to sad novi majstor, zove se Zoki, da ga sve sluša i da ne bruka ni njega ni naše. Koje naše, nije rekao, valjda je na ove sa leptirovima mislio. I Zoki ga stavi u jedan veliki plavi Pežo 404 karavan i kući svojoj odvede. I onda ga je pune dve godine lopovskom zanatu učio. Kako se novčanici iz džepova vade, kako se u kuće provaljuje, kako se u hotelima po sobama krade, kako se kalauzi prave, sve, sve. I sa sobom ga uvek vodio, da mu u praksi pokazuje. A dobar i vešt lopov je bio taj Zoki, najbolji u celoj Italiji, a i u Francuskoj i Belgiji, svuda gde je naših bilo, svi su za Zokija znali. A osnovno pravilo je bilo da se "šana" radi utroje. Šaner, gurač i fijoka. Gurač gura "mušteriju" i skreće joj pažnju, dok šaner vadi buđelar. I dodaje ga do fijoke, a to je uvek bio neko ko je lepo obučen i ne može sumnjiv biti nikako. I onda se gurač i šaner odmah izgube, a fijoka posle polako odšeta ili siđe iz vozila. Gurač je Zokiju dugo vremena bio neki Ahmet, Makedonac, što je jednu nogu kraću imao, pa je zato ćopao i to mu je bio izgovor da gurka ljude. Poginuo 83-će, ubili ga Napolitanci, iz mitraljeza. Oni iz Kamore. A fijoka je Miluška bila, Zokijeva dugogodišnja "treba", isto Ciganka, ali lepa, lepa! Oko 40, očuvana, guzata, a pametna kao doktor nauka bila. Nju je Zoki sve slušao. Ona je negde nestala 89-te ili 90-te, i niko za nju više nije ni čuo. Kad su prošle dve godine i malo jače, kaže majstor Zoki Pištiki:

- Ja sam te svemu što sam znao naučio. I Lajčiki se pošteno odužio. A ti da znaš da njega nema odavno, obesio se od tuge za ženom i za tobom.

I još mu rekao da će mali sad samostalno raditi, ali ne tu u Milanu, nego će u Pariz da ga prebaci, u Francusku. Nije dobro za biznis da dvojica sa istim stilom u jednom gradu budu. I jedne subote sednu u auto i u Pariz otputuju. Odu pravac u jedan mali hotel na Monparnasu, gore na brdu. A bordeli i kurve su dole, kod Mulen Ruža i okolo. I gazdarici hotela da pare za jednu sobu i pun pansion za Pištu i to za godinu dana unapred! I zaduži tu babu da pazi na maloga. Dve nedelje kasnije krene Zoki u Jugu, da obiđe svoje, i nikad ne stigne tamo. Neki kažu da su ga stigli Kalabrijci, koje je zavrnuo za neku lovu, roknuli ga i tako zakopali da ga niko nikad ne pronađe. A drugi su pričali, da je on tako utekao od njih i da je u Americi ili Kanadi, i da tamo radi, ko i dosad. Ali Pišta je znao da njega više nema, jer da je živ našao bi on načina da mu se javi.

I krene Pišta da radi, po Parizu i okolini. A prvo što je uradio je bilo da pocepa onaj papirić, što mu je majstor Zoki dao, na kom je pisalo ime i adresa čoveka, koji mu može pomoći, da nađe gurača i fijoku, ili bilo šta drugo. Neće on raditi kao drugi! On će biti Pišta Nevidljivi i niko ga nikad neće uhvatiti! Tako je on sebi, još te davne 78-me godine dao ime, i posle su ga i drugi tako zvali. Krenuo on prvo da džepari po stanicama, železničkim i autobuskim. To mu je najlakše bilo. A na aerodrome nije išao, jer je znao da tamo ima previše kamera. Pa je par godina radio samo to. A usput je proučavao i metro, jer ono malo metroa u Milanu i nije bio neki nauk. Pa je polako prelazio i na metro. Uvežbao je da šanira kad putnici izlaze iz vagona, u gužvi, ili kad on izlazi a drugi se guraju da uđu. U samom vagonu nikad nije radio. Imao je svoj stil i bio jako uspešan. Uspevao je, kad radi po ceo dan, da makne i po pola miliona novih franaka! Ogromna lova u to doba. A usput je krao i po kućama u okolini, ali planski, studiozno. Tamo prema Fontenblou, taj kraj najviše. Na kraju je usavršio postupak tako da, se u kuću uvlačio kad su vlasnici bili tamo, a alarmi isključeni, pa bi se sakrio u neki budžak, špajz ili iza neke zavese i snimao gde se šta nalazi, kako se sef otvara i koja je šifra za alarmni uređaj. I kad ovi legnu da spavaju, on sve obrsti i alarm isključi da izađe i uključi da se posle njega aktivira. Policija nikada nije ukapirala taj fazon. A devedesetih se najviše bavio vozovima, onim ekspresnim, što putuju na duge distance, do Madrida, Marseja, Milana, Rima, Berlina, Hamburga ... Lepo se obuče i sa koferom uđe u spavaća kola i sve vreme puta istražuje po 5,6 vagona okolo. Sve zapamti i kad voz pristiže na krajnju stanicu, Pišta se prošeta i ubere po 15-20 novčanika.

A on vrlo skromno živeo. Iznajmio je neki mali stan kod neke Grkinje, blizu Plas d la Repiblik, kod groblja Per la Šez, vozio neki stari sivi Sitroen i oblačio se - nevidljivo, neprimetno! Po kafanama nije dugo sedeo, sem poslovno, kad je trebalo. Kad nije radio, išao je po muzejima, galerijama, učio o umetnosti o kojoj ništa nije znao a sviđala mu se. U stanu gledao TV i vežbao francuski. Krajem devedesetih je i francusko državljanstvo dobio. Morao je dobro da plati za neke papire, kad je podnosio zahtev, ali nije mu žao bilo. A imao je i gomilu falsifikovanih isprava, ličnih karti, raznih pasoša, vozačkih dozvola, jer mu je to u poslu trebalo. Kad je krao po hotelima, onda je koristio te falsifikate. Čekao bi u blizini luksuznih hotela, Žorž Peti mu je bio omiljeni, i kad bi taksijem naišao neko ko mu je izgledao dovoljno bogato, ulazio i on u hotel i uzimao sobu, na istom spratu kao mušterija. A za prtljag bi rekao da stiže sa aerodroma, da mu donesu u sobu, kad ga dovezu. I onda bi čekao da se taj istušira i presvuče i da krene u šetnju. Onda mu kalauzom otvori vrata i pokupi sve što mu treba. Jednom je tako pratio nekog Amerikanca koji je stigao sa metalnim koferčićem, koji je lancem bio vezan za njegovu ruku. Kad je Pišta otvorio koferče, a unutra dvesta hiljada dolara, sve u stotkama. Onda bi brzo izlazio, mora hitno da putuje, ili smrtni slučaj ili tako nešto, plaćao koliko mu zatraže za tih sat-dva-tri što je bio tamo i odlazio. Ni to nikada nisu ukapirali ni ko, ni kako radi.

Sa ženama nije imao puno posla, povremeno bi platio neku, uvek drugu, da uradi to što je trebalo i to je bilo sve. I ni sa kim se nije ni družio. Bio je uvek sam. Najvažnije mu je bilo da bude nevidljiv - i kada radi, i kad živi, stalno. A pare, cash, je pretvarao u zlato, u zlatnike i zlatne pločice. Zlatan nakit ga nije interesovao, samo dukati! I to je stalno kupovao. Znalo se da je Pishta Invisible stalna mušterija i da uvek ima lovu za zlatnike. Oni što su "žutare" (zlatare) radili i obijači stanova i kuća su mu redovno prodavali, po standardnoj tarifi od 25% od vrednosti, i to odmah i tu "vruću robu". I onda bi dva-tri puta godišnje nosio to zlato u Jugu. Negde u auto bi ih spakovao, nijedan carinik nikada nije provalio da on sem standardnih gastarbajterskih stvari nosi i gomilu zlata. Četiri bunkera su u njegovom olupanom Sitroenu bila! I prvo bi u Novi Sad došao, u onu njegovu kućicu na Telepu, u Ćirila i Metodija ulici. Svake godine je plaćao majstore da je malo zakrpe i poprave, ali nikad da izgleda lepo. Nego onako skromno, trošno. I tu bi prespavao par noći, obišao Lajčiku i Zoru, malo se isplakao na groblju, prošetao po gradu i onda odlazio u Čurug, jedno selo tridesetak kilometara od Novog Sada. Tu je nasledio neka tri jutra zemlje i jednu drvenu kuću nasred imanja. Zemlja loša, nikakva, jedino za voće dobra. U kući samo jedan krevet i jedna pećka bila. Ništa da mu ukradu. I tu bi jednu noć prespavao, pa bi onda u Novi Bečej išao, u onaj deo što se Vranjevo zove. I od sela jedno 2-3 kilometara je bio njegov salaš. Samo pola jutra vinograda, starog, neodržavanog i kuća stara, prastara, možda i 200 godina stara. Od naboja, trskom pokrivena. A pred kućom ogromni orah, sav se nad kuću nadvio. Kuća je bila relativno velika, jedno 10x10 metara, ali je imala samo tri prostorije. Sa dvorišta se ulazilo u srednju, di je veliki drveni sto bio, za jedenje, a iz nje levo u spavaću, sa 7-8 raznih kreveta. Slamarice i stara, ona konjska ćebad, za pokrivanje. A desno je štala bila i u nju se ulazilo sa dvorišta. I tu je Pišta, na kraj štale, iskopao jednu rupu, metar sa metar i dva metra duboku. Obložio je ciglama i daskama i drveni poklopac odgore postavio. I svo zlato tu ređao u drvenim kutijama, onim za eksere. I to sve zemljom pokrivao i odgore još senom i suvom balegom. Ni bog otac to ne bi pronašao. A uvek je tim redom išao, da ako neko posumnja da on negde nešto zakopava, prvo će gledati u kuću na Telepu i možda onaj ranč u Čurugu. U Vranjevo teško da će neko i otići, ako i bude znao za to. Posle je i neke sefove u bankama u Cirihu zakupljivao i račune pod šifrom otvarao, ali banke nekako nije voleo i nije im verovao. Ustvari on nikome i u ništa nije verovao.

Negde sredinom devedesetih, provali mu u stan u Parizu jedan Alžirac i dočeka ga kad je došao. Veliki, dva metra, jak, širok kao orman. A Pišta mali, mršav, nikakav. I kaže mu taj, Salah se zvao, da odsad mora njemu da plaća za zaštitu, inače ima da ga nema. I složi se Pišta iz cuga, "Ca va, ca va" i krene da kuva kafu i sipa konjak. Kad ovaj nije gledao, izvadi odnekud brijač, uhvati Salaha za kosu i zakolje ga, od uva do uva, mal mu glavu nije odsekao. Pa ga umota u neke čaršave i veliku crnu kesu, onu za đubre. I kad je pala noć, snese ga u auto. I odveze se do La Manša, negde kod Pa d Kalea, parkira se pored nekih litica i baci leš u more. Posle se čulo da je Salah išao kod Pište da ga reketira i da je posle toga nestao, ali njega niko ništa nije pitao. Jedan ludi Alžirac, manje-više. Tek, jedno po godine kasnije, sastane se sa jednim Korzikancem, nekim opasnim likom, radio drogu i te stvari i ovaj mu kaže da ima dobar posao za njega. Jedan Rus, vođa nekih životinjskih Rusa, im pravi velike probleme u poslu i oni su spremni da daju silne novce da on nestane. Oni mu ne mogu ništa, jer on ne dolazi u Francusku, a u Rusiji ga jako dobro čuvaju. A on - Nevidljivi Srbin, bi to mogao! Dali bi mu odmah pola miliona maraka i još pola miliona kad obavi posao. I prihvati Pišta! Ode u Sankt Peterburg, neprimetno se raspita gde Rus živi i gde uveče izlazi. Obiđe jedared taj klub u koji je Ruja dolazio, sa gomilom svojih gorila, i napravi plan. Sledeće veče provali u taj lokal, otpozadi, kroz neko prozorče i uvuče se u WC. Kad je gangster došao da piša, zabije mu Pišta nož u vrat, otpozadi, preseče mu glavnu arteriju i oladi ga na licu mesta. Kroz ono prozorče se izvuče napolje, pa u hotel i ujutru na avion za Pariz. Niko nikada nije otkrio ko je Rusa sredio. I onda je i taj posao radio, kad mu neko ponudi, ali samo za velike pare, za siću nije hteo ni da razgovara. Zato što je on čuveni Pišta Nevidljivi - Pishta Invisible!

Početkom dvehiljaditih, negde 2002-3.g. sedne on i napravi inventar i rekapitulaciju, šta je sve uradio i koliko je zaradio. I naračuna da ima oko 24 miliona evra u zlatu, u onoj rupi u Novom Bečeju, i još oko 38 miliona na računima i u dijamantima po sefovima. Oko 62 miliona EN TOTAL! I reši da se polako povuče, da se penzioniše! Ne odjednom, nego postepeno - za godinu-dve.

Počne da se druži sa jednim slikarem, novosađaninom sa Podbare, što je na Monmartru živeo i slike na onom malom trgu izlagao. I crtao one brze portrete za 50 evra. Oko 35 godina, plav, malo podebeo, voleo da jede i popije. Aleksa se zvao a svi ga zvali Karot (šargarepa), jer je po ceo dan grickao neke mrkvice. I počnu oni zajedno da piju konjak i da se međusobno ispovedaju kad se napiju. Mada nije Pišta nikad spomenuo čime se on bavi i šta ima, a Aleksa nikad nije ni pitao. Valjda je čuo pre toga. A Pišta je i stalno kupovao piće, pa nije hteo to da kvari. I šta ga briga šta ko radi. Tako je Aleksa mislio. I pričali o Novom Sadu, Lajčiki i Zori, nekim ljudima tamo, Tvrđavi i sve tako. Jednog dana sede njih dvojica u Aleksinom ateljeu, i kad su malo popili, kaže Pišta da je mnogo razmišljao tih dana i da je zaključio kako mu je sad poslednje vreme da se ženi. Bliži mu se pedeseta a želeo bi da ima i decu, pa mu se to stalno vrti po glavi. A problem je što on ne poznaje ni jednu odgovarajuću devojku, jer sve te Jugovićke u Francuskoj su obične kurveštine a on bi ipak hteo neku pošteniju. Ali mu ne treba ni neka zatucana seljančura, iz neke Yugo vukojebine, već neku devojku iz grada, obrazovanu, koja bi ga poštovala zbog onoga što bi učinio za nju. Kao što je njegova mama poštovala Lajčiku. I koja bi mogla da uživa u bogatstvu, koje je on već obezbedio. Pa je pitao Aleksu da li on zna za neku takvu. A ovaj se zagledao u svoju čašu, mislio, mislio i na kraju rekao da će da se raspita, zvaće njegove drugare u Novom Sadu, pa će mu javiti ako nešto bude. I nastave da pijuckaju i jedu salatu od šargarepe. Jedno dve nedelje kasnije javi se on Pišti, da dođe da se vide. I kaže mu da ima jedna devojka u Novom Sadu, zove se Ksenija, Ksena, slobodna, bila jedared udavana ali se razvela posle pola godine. 25 godina, lepa, obrazovana, završila Višu ekonomsko-komercijalnu i bila bi voljna da dođe u Francusku da se upoznaju, pa ako se uklope ... Složi se Pišta, kako da ne, čak ponudi i pare za kartu, avionsku ili železničku, ako treba. Aleksa reče da ne treba, ima ona neku malu ušteđevinu i ne bi da prima novac tek tako, od nepoznatog čoveka. I da će doći tog i tog datuma i biće kod jedne njene rođake. Tamo će joj stvari biti a ona će kod Pište povremeno dolaziti da se upoznaju. I tako je i bilo. Prvi put je Ksena bila kod Pište jedno sat vremena, popila kafu i sok i otišla. Pa došla prekosutra, provela celo popodne ali je uveče otišla. Malo su se mazili, par puta ljubili, ali seksa nije bilo. Tek treći put kad je došla ostala je i preko noći i tad se Pišti najviše i svidelo. Ali mu je nešto bilo i sumnjivo. Primetio je da ona pretura po svim njegovim stvarima u stanu, kao da traži nešto. I predpostavio da traži sef ili "štek" kako se još zove. On je naravno imao "štek", ali je bio toliko dobro sakriven da je bio siguran da ga ona nikad neće pronaći. Kad se on, par godina ranije useljavao u taj stan, napravio je i ugradni orman u predsoblju. Za kapute, mantile, kišobrane i sl. a donja fijoka je bila za papuče, pribor za čišćenje obuće i te stvari. Ali je Pišta naložio majstorima, koji su pravili taj orman, da donju fijoku, sve sa oblogom, naprave posebno od ormana i da može da se zašrafi u zid a da se spolja ništa ne vidi. I kad su oni bili gotovi doveo majstora za sef, koji ga je ugradio iza te fijoke, u zidu. Savršena maska, nema šanse da iko pronađe. I bio na oprezu, jer je video da Ksena nema ni jedan dokument kod sebe, ni pasoš, ni ličnu kartu, ni vozačku, ništa. Jer je i on trkeljisao po njenim stvarima. Ali nije hteo ništa da pita, ni da kvari zabavu. Jedno jutro, Ksena je još spavala, zovu ga neki Kinezi i ponude mu 220 velikih francuskih zlatnika Lujdor, a te je on najviše voleo. Vruća roba, treba keš odmah. Pogleda gde je Ksena, vidi da je u krevetu, ne mrda i uzme da rasklapa onu masku u predsoblju, otvori sef i izvadi para koliko mu je trebalo i onda sve vrati u prvobitno stanje. Ali je sve vrema imao osećaj da ga neko gleda. Zaviri u spavaću sobu, Ksena spava, nije se ni mrdnula od predhodnog gledanja. Obavi posao sa Kinezima a zlatnike ostavi u jedan bunker u Sitroenu. Dođe kući, večeraju, legnu u krevet, bude ono lepo i zaspu. Negde pred zoru, probudi se Pišta, nešto mu šuška u predsoblju. Izvuče se polako iz kreveta, Ksena spava i tiho hrče, izvadi pištolj iz lažnog dna noćnog ormarića i po mraku dođe do vrata. Onda ih naglo otvori i upali svetlo u predsoblju. A tamo leži Aleksa, pored one donje fijoke, i pokušava da otvori sef. Kad je čuo vrata, okrene se na leđa a u ruci mu "Kolt" sa kratkom cevi i opali u Pištu. Pogodi ga u levu nadlakticu ali Pišti ništa. Digne on pištolj i smesti Aleksi metak među oči. Na mestu mrtav, nije se ni pomakao. I stoji Pišta na vratima i gleda šta se to dogodilo. I u jednom momentu kao da ga je autobus udario sa leđa. I kad je pao na pod, već je bio mrtav. A da je mogao da se okrene, video bi Ksenu kako golišava kleči na krevetu i sa obe ruke drži veliki srebrnasti pištolj, iz koga je upravo ispalila metak u njega. Metak sa spljoštenim vrhom, koji je eksplodirao u njemu i razneo mu srce.

I šta je dalje bilo?

Pa, ispostavilo se da se Ksena ustvari zove Dragica Ćuk, da ima 36 godina, da je rođena i odrasla u Kupresu, u Bosni, a u Novom Sadu je išla u srednju ekonomsku školu i stanovala kod tetke, mamine sestre. Nije nikad ništa studirala a u Pariz je došla pre 7 godina sa turističkom vizom i onda prosto ostala u Francuskoj. Da se zabavljala i živela sa Aleksom, sve dok je on nije izbacio iz kuće, jer se jebala sa celim komšilukom. Ali su se povremeno viđali. Da rođaka kod koje je živela, nije nikakva rođaka nego Kristin, koja je žena skroz bila a imala i kitu od 25 santima pride. Pa je mogla i da jebe i da nju krešu u drugu ligu. Da se izdržavala tako što je svaki dan oralno zadovoljavala jednog debelog Turčina od 70 godina, što je veletrgovac bio na pijaci voća. I bio zaljubljen u nju, davao joj lovu i kupovao zlatan nakit. A nije hteo da je jebe, jer mu je đoka bio mali i tanak, pa se bojao da je neće zadovoljiti i da će ga zato ostaviti. I da je ideja o pljački bila Aleksina, i celokupan plan kako da Pištu zavaraju, a da ona nije htela nego je on batinama naterao. I Turčin je potvrdio da mu se žalila da je ovaj bije zbog nečega što ona ne može da uradi. A na drugom saslušanju je Turčin još rekao da je, jedno dve nedelje ranije, za njegov sto u restoranu gde je ručao, seo jedan Cigan (Gitane), izvadio pištolj na sto i rekao mu da će da ga rokne na licu mesta ako mu ne kaže sve što zna o Kseni. Cigan je bio crn, sa brčićima, kukastim nosem i žutim leptirom, istetoviranim na desnoj podlaktici.

Ksenu su strpali u istražni zatvor, dok se pripremalo suđenje a francuska publika se danima skandalizovala o surovom obračunu srpskih imigranata. Jednog dana, dok su sve pritvorenice bile u šetnji u dvorištu, nađu Ksenu u WC-u, mrtvu. Neko je 6 puta ubo nečim dugačkim i špicastim, kao igla. U srce, grlo, oko ... pet od šest uboda su bili smrtonosni. Nikada se nije otkrilo ko je ubio Ksenu. Samo se nekad, među jugo krimosima, moglo čuti da je jedna zatvorska čuvarka dobila ogromnu lovu i jednu specijalnu, dugačku , plastičnu iglu, sa drškom na jednom kraju, da presudi kurvi. I da su joj iglu i pare doneli neki ljudi sa leptirovima na rukama.

Top