RADA DE JELENIĆ: Priča o Vesni L
Istaknuto

26 Maj 2016

Ovo je priča koja nije trebalo da bude ispričana. A ne umem da vam objasnim zašto ne. Nije me ni sramota onog što se u toj priči dešava, niti se u priči nešto loše opisuje, više je to nešto jako lično, koje radije nikad ne bih napisao a kamoli objavio. A priča je vrlo obična i ništa se naročito nije dogodilo u njoj, a ipak mi ona emotivno jako puno znači. I zato sam je čuvao u svom srcu i samo ponekad, jako retko, kad bih gledao moje stare fotografije iz detinjstva, cela priča bi mi se odmotala i ukazala u glavi, kao u nekoj magli. I kao na nekom vetru bi se zatalasala Vesnina zlatna kosa. A meni bi se zaplakalo.

 

Priča počinje fotografijom iz V razreda osnovne škole. Svi smo poređani u 3 reda. Ja sam u onom trećem redu, oni koji stoje, i to su sve dečaci, koji su bili najviši. U srednjem redu u sredini, na posebnoj stolici, sedi naš razredni starešina. Ja sam odmah desno, iznad njega. U prvom redu, to su oni koji čuče, druga devojčica s leva, je jedna mala, plava, sitna devojčica, koja gleda skroz negde gore udesno. To je Vesna L i ovo je priča o njoj. I posvećena njoj.

Ali pre nego što počem tu priču, ispričaću vam još jednu priču, jednu malu priču u priči.

Taj moj razredni starešina se zvao Evgenije, ne sećam se više prezimena. Otac mu je bio Rus, koji je negde 1920-21.g. došao, kao dečak sa porodicom, u ondašnju Jugoslaviju. Koja se još nije tako zvala, nego je bila Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, Kraljevstvo SHS. Prvo su par godina bili u Zrenjaninu, koji se onda još Bečkerek zvao, pa su se onda preselili u taj grad, u kome sam ja tada živeo. To je odmah tu preko Save. Jevgenijev deda je imao više od 50 godina, kad mu se rodio sin, Jevgenijev otac. A baba je tada imala 22 godine, i bila mu je druga žena, jer je ona prva, sa kojom nije imao dece, umrla nekoliko godina ranije. Deda je inače bio bogati zemljoposednik, komšija i lični prijatelj grofa Lava Nikolajeviča Tojstoja. A zvao se Jevgenije Pavlovič i po njemu je moj razredni i dobio ime. On je svog sina jedinca poslao u Vršac, gde je tada bila tzv. Ruska junkerska škola, za dečake, sinove onih “belih” Rusa, koji su utekli od “crvenih” Rusa iz Rusije. I došli ovamo kod nas. A posle se prosuli po celom svetu, najviše po Francuskoj i Ujedinjenom kraljevstvu. Kad je odrastao, predavao je nemački jezik u gimnaziji i onda je sreo Jevgenijevu mamu, koja je učiteljica bila, zaljubili se i venčali negde krajem tridesetih godina, tog prošlog veka. I onda se i rodio mali Evgenije. Šta se dalje dešavalo, nije bilo poznato, tek Evgenijev otac i mama su se razveli i on je otišao u Ljubljanu da živi. Onda je počeo rat, došli su Nemci i počeli da regrutuju te “bele” Ruse u neke posebne jedinice, koje su bile u okviru jedne SS divizije. A “vojska” generala Vlasova je posle formirana, ta je bila od zarobljenih crvenoarmejaca. I u tom tzv. Preobraženskom puku te rusko-nemačke jedinice komandir je bio upravo taj njegov otac. Borili su se za veliki Rajh i Firera protiv partizana, a šta su još usput radili, nije sad važno. Ništa lepo, samo da znate. Uglavnom, u aprilu 1945.g negde kod Zagreba, partizani opkole stotinak tih “kozaka”, kako su ih još zvali. Oni su svi bili na konjima i većina ih je tako i izginula, dok su pokušavali da se probiju iz obruča. Ostali su sjahali sa konja, ukopali se u jednoj maloj šumici i ogorčeno se borili, odbijajući da se predaju. Tu su se zatekle i dve baterije minobacača, koje su ubrzo napravile pravi pokolj među tim ušančenim Rusima. I onda su partizani videli kako na jednom velikom, belom konju, sa sabljom u ruci, na njih juriša jedan ruski oficir, koji je preko crne SS uniforme obukao kozačku dolamu i na glavu stavio šubaru, sa onom belom trakom popreko. I jurišao je pravo na partizanski teški mitraljez, onaj sa postoljem, koji je prosto odsekao glavu tom konju i od gornjeg dela tela tog Rusa napravio jednu krvavu neprepoznatljivu masu. Posle su partizani sahranili sve poginule Ruse u jednu zajedničku grobnicu a samo tog oficira, zajedno sa onom konjskom glavom, u poseban grob. Zbog hrabrosti, ili ko zna zbog čega. A Jevgenijeva mama je bila uzorna građanka, “afežejka”, koja je nastavila učiteljica da bude. I mali Evgenije je rastao, završio škole i postao nastavnik u toj mojoj školi. Predavao mi je srpskohrvatski jezik, tako se to onda zvalo, jer smo onda još u ljubavi sa Hrvatima bili. I jako je dobar nastavnik bio i ja sam baš voleo taj predmet. I nije mi bila teška ni gramatika, jedino nisam voleo pesmice napamet da učim. A voleo sam sastave da pišem, tako da sigurno ima neke Evgenijeve zasluge, što ja vama sada ove priče pričam.

Ovu priču sam ja čuo od moje mame, mnogo kasnije, kad sam student bio ili još kasnije. A ona je naravno čula od mog oca, koji se onda pravio da se toga uopšte ne seća. A mama je rekla da je tu priču on sigurno čuo od njegovog drugara, koga je on zvao Musa, a koji je isto bio Sremac a i šef UDB-e u tom gradu u to vreme. Sa kojim je moj tata često šah igrao. I mama je još rekla da ona misli da je tata bio komandant te partizanske jedinice, koja je pobila te Ruse. Što on nikad nije hteo da prizna. Ko zna zašto. Kao što nikada nije hteo ništa da priča o tom ratu i šta je on tamo radio. Previše je Jelenića onda izginulo, pa nije hteo tu ranu da pozleđuje.

Onda dođe fotografija iz VI razreda. Ja sam opet u 3.redu, samo sada treći sleva. Razredni Evgenije je naravno na sredini, a levo od njega sedi Vesna L. Još je mala, sitna, i kosa joj je skoro bela. A u sedmom razredu su nas slikali u učionici, u klupama. U dva reda, malo smo se sabili, da svi stanemo na jednu sliku. Ja sedim u predposlednjem redu a u redu ispred mene, samo malo desno je Vesna L. Nije više tako mala i sitna a i kosa joj nije tako svetla. Više je neke zlatne boje. Tako se ja bar sećam, jer je fotografija naravno crno-bela. I onda je i tako lepa postala. Prelepa devojčica.

Ne znam da vam ispričam šta se tada dešavalo. Zaboravio sam, izvetrilo je nepovratno iz mog pamćenja. Ono čega se ja sada sećam je, da sam pri kraju tog VII razreda, počeo Vesnu L da pratim kući, posle škole. Mi smo živeli u ulici koja je izlazila na lokalnu bolnicu a ona je živela na drugom kraju bolnice, u jednoj kući koja je bila u okviru bolnice. Tata i mama su joj bili lekari a tata je bio i direktor bolnice. Pa smo Vesna L i ja, na putu iz škole, prolazili pored moje kuće, da bi produžili do njene a posle sam se ja vraćao nazad. Par puta me je njena mama zvala da uđem unutra i da jedemo kolače. Posle čega ja kod kuće nisam mogao da ručam, pa bi me mama malo grdila. A ona je znala da ja Vesnu L pratim kući, valjda nas je videla, samo to nikada nije spominjala. Samo su se ona i tata ponekad smeškali i čudno zgledali, kad su mislili da ih ja ne vidim. A Vesnin tata je bio u ono vreme vrlo bogat čovek, jer je imao jedini novi Mercedes u celom gradu, a njena mama je vozila Fiću. Zato što je njen tata imao dva brata, koji su isto doktori bili, i radili u Francuskoj. Pa su mu oni kupili i auto i garderobu finu za celu porodicu donosili. Biti bogat u to vreme nije bilo baš popularno, ali on je bio doktor i to jako dobar doktor, pa su mu komunisti to nekako tolerisali. Imali su i služavku, to se onda zvalo “kućna pomoćnica”, koja je jako lepe kolače pravila, skoro svaki dan! I sećam se nekih kiflica, koje su bile tako hrskave i ukusne, kao ni jedne posle. Posle sam jednom jeo nešto slično u Francuskoj, Francuzi to zovu “brioche”, a pravi se sa puno maslaca.

Nije mi puno slika u glavi ostalo iz tog vremena. Zato što su se Vesnini tog leta, posle VII razreda, odselili u Beograd. A mi se nismo ni poljubili, a kamoli nešto drugo. Samo smo pričali i ponekad za ruke držali.

Sledeća slika je iz Beograda, sa stadiona JNA, drugi razred gimnazije. Na tribinama sedimo Vesna L i ja. Ja sam u nekoj crvenoj trenerci a ona u teget Partizanovoj, sa onim grbom na grudima. Sedimo zagrljeni i nešto pričamo, nismo ni videli da nas neko fotografiše. Oboje smo se onda bavili atletikom, ona je skakala u dalj a ja sam trčao na kratke staze, od 60 do 400 metara. Šta smo onda pričali i zašto smo zagrljeni, ne znam. A dao bih sve na svetu da znam. I da mogu još jednom da je tako zagrlim. I dok vam ovo pišem srce mi se stislo, jedva kuca i sav sam se u duši skupio. Ej živote, bitango jedna!

To je poslednja Vesnina fotografija koju imam. Ostalo su samo neke mutne slike u mojoj glavi, koje očajnički pokušavam da sačuvam. Da mi i one u zaborav ne pobegnu. I ova priča je zato i napisana, da to nešto jako lepo trajno očuvam. Zato su mi se te slike i tako jako motale po glavi, sve dok nisam ovo počeo da pišem. Moje srce je htelo ovu priču napisanu, u kompu i na papiru. Da ostane dok sam ja živ. Jebiga!

Sledeća slika je iz moje glave, jer nema više fotografija. Slika je iz Pariza i kraj meseca juna je, neke davne godine. One godine kad sam ja bio student II godine jednog fakulteta, čije ime neću ni da spominjem sada. Položio sam dosta ispita u tom ispitnom roku i za uslov za III godinu mi fali samo jedan ispit. Spremao sam ja i taj, koji se 30.juna polagao, ali sam odustao od njega. Nisam baš dobro spremio taj ispit i nije sigurno bilo da bih ga položio a sa druge strane mi se žurilo da što pre krenem na put. Da krenem u život, tako sam ja zvao ta moja putovanja, jer to jeste bio najlepši deo mog života. To, kad sam putovao, uglavnom autostopom, svuda po Evropi, ali bez nekog jasno definisanog odredišta. Putovao sam da bi mi bilo lepo, da bih se zaljubljivao, da bih upoznavao nove ljude i da bih posetio daleke i nepoznate gradove. Ukratko - da bih živeo.

To je bio moj drugi boravak u Parizu. Bio sam i prethodne godine, samo sam tada skoro sve vreme bio na obalama Sene, sa pariskim klošarima, hipijima i takvima kao ja, iz celog sveta. I bilo mi je jako lepo. A te godine sam došao baš sa namerom da obiđem muzeje, kulturne spomenike i sve što je lepo i znamenito u Parizu.

Neko me je dovezao do centra Pariza, do l’Arc de Triomphe ili Trijumfalne kapije, kako mi to prevodimo i zovemo, i tu ostavio. I ja sam onda krenuo peške tom levom stranom ulice, koju Francuzi zovu L’Avenue des Champs Ellysees a mi prevodimo kao Jelisejska polja. To je za mene najlepša ulica na svetu, uz onu u Barseloni, koja se Las Ramblas zove. A zašto je tako lepa, neću vam objašnjavati, idite pa vidite i vi sami. Dakle idem tom ulicom, sa rancem na leđima i presrećan sam što sam u Parizu. Ako živite u nekoj Jugoslaviji, imate 21 godinu i govorite francuski, onda vam je činjenica da ste u Parizu sasvim dovoljna za sreću. I odjednom instiktivno zastajem. Na 6-7 metara od mene vidim četvoro ljudi. Jedan čovek, jedna žena i dve mlade devojke. Ona krajnje desno širi ruke, viče moje ime i trči prema meni. Mi se grlimo i ljubimo se i strašno se volimo u tom trenutku. Najviše na svetu. To je moja Vesna L a oni što stoje malo dalje i gledaju nas, su njeni tata i mama i mlađa sestra Jelica. Prestajemo da se ljubimo, ona me čvrsto drži oko vrata, naslanja glavu na moju i počinje da plače. Plače od sreće i suze joj cure i niz moj obraz. Onda nam prilazi i njena sestra i ona počinje da plače. Ja se sad nje uopšte ne sećam a ni tada je nisam prepoznao, jer je bila sasvim mala kad smo se poslednji put videli. A Vesna stalno , kroz plač, ponavlja:

- Ne mogu da verujem, ne mogu da verujem, ne mogu da verujem ...

Prilaze i njeni tata i mama i ove dve onda prestaju da plaču i počinju da se smeju. Jelica sa nekom belom, čipkanom maramicom briše mene, Vesnu i sebe od suza. A Vesna me predstavlja svojim roditeljima i kaže:

- Ovo je moj prvi dečko, onaj što me je pratio iz škole, tamo u onom gradu gde smo pre živeli.

Njena mama se rukuje sa mnom i kaže da me se seća, u čega ja iskreno sumnjam, s obzirom kako sam tada izgledao. Dugačka kosa, do ramena, jedno 2-3 nedelje neobrijan i ona autostoperska odeća, majica, farmerke, sandale. Ranac na leđima. Nimalo reprezentativno a pogotovo ne prepoznatljivo. Njen tata mi pruža ruku, smeška se i kaže:

- Ja sam tata.

Njega nisam nikada do tada video. I onda mi Vesna brzo, jako brzo govori. Oni su za taj vikend bili kod jednog strica u Šerburu, to je na Lamanšu, i sad se vraćaju za Beograd. Imaju avion za 3 sata i hteli su samo još malo da prošetaju po Šanzelizeu. I naleteli na mene. Ona zna da sam ja u Novom Sadu i da studiram tehnologiju. Ima jedna Novosađanka, koja studira medicinu sa njom u Beogradu, a ona mene poznaje jer smo išli u istu gimnaziju i njeni žive u istom kraju grada gde i ja. Zove se Dušica, samo ja u tom trenutku ne mogu da se setim ni jedne Dušice. I kaže mi još da zna da sam prestao da treniram atletiku, a ona još skače, mada ima sve manje vremena za to. A nadala se da će me videti na nekom takmičenju ili mitingu, ali eto nije nam se dalo. A mi, kad smo se prethodno videli, tamo na onom stadionu, nismo razmenili ni telefone ni adrese, nego se tako razišli, kao ćurke, bez pomisli da postoji i sutra.

I tih 10-tak minuta je kao tren proletelo i njena mama je rekla da oni moraju da krenu, da ne zakasne na avion. I mi smo se opet jako zagrlili i ljubili a Vesna mi je šapnula u uvo:

- Ja tebe još uvek volim!

I ja sam njoj onda rekao da je volim i zaista sam to i mislio. I onda su oni otišli, tamo prema stanici Metroa. Ja sam stajao i gledao za njima a Vesna se jednom okrenula i poslala mi poljubac. A mi opet nismo razmenili ni telefone ni adrese. Dva zalupana, glupava, zaljubljena idiota, koji su očekivali da će ih sudbina stalno spajati a da oni o tome ne moraju ni da misle i ništa da se potrude! Uzimam svu krivicu na sebe i proglašavam sebe za kompletnog kretena po pitanju Vesne L.

Ja sam tog istog dana, par sati kasnije, sreo jednu devojku, u koju sam se jako zaljubio i to je bila možda moja najveća ljubav u životu. I skroz zaboravio na Vesnu L. Jebiga! Francuzi bi rekli “Merde”. A vi mislite o meni šta god hoćete.

I onda su opet prošle godine, kao da su dani. Ja sam završio fakultet, leti putovao po Evropi, radio kao vodič za strane lovce, zaljubljivao se, menjao devojke i vrlo, vrlo retko kad se setio Vesne L. Onda sam počeo da radim, kao tehnolog, u jednoj fabrici koja se zvala “Kulpin”. Pa posle otišao u London i tamo živeo neko vreme. Neko lepo vreme. A kad sam se vratio u Novi Sad, sam se zaposlio u pokojnoj fabrici cigareta “Dukons”. Bio sam šef službe izvoza i uvoza. A u toj službi je bio samo jedan referent i ja, kao šef! A posle 6 meseci su smenili celo rukovodstvo fabrike i mene postavili za komercijalnog direktora. Pa sam postao jako važna ličnost. Komercijalni direktor u 29-oj godini! Svaki dan u odelu sa kravatom, auto sa šoferom, koji me je vozio gde god sam hteo, sekretarica, veliki kabinet sa rezbarenim nameštajem. Stalno u nekoj žurbi i nedostatku vremena. Non stop na sastancima i službenim putovanjima. Prežderavao se i opijao na službenim ručkovima i večerama. Kao sušta suprotnost onom Radi, koji je putovao po Evropi autostopom i samo o ljubavi sanjao.

A onda mi je pala na pamet ideja da se ženim! Neću vam sad ništa oko toga objašnjavati niti opravdavati sebe. Samo ću citirati Napoleona, ni manje ni više! Negde pred smrt su ga pitali zašto je išao u pohod na Rusiju, a on je odgovorio “U tom trenutku, to je bila dobra ideja!” Uglavnom, dogovorim se ja sa mojom tadašnjom devojkom i budućom ženom o svemu. Roditelji se sastanu, ugovorimo venčanje kod matičara za 29.april i uplatim ja tronedeljni aranžman za nas dvoje na Kanarskim ostrvima. Kao bračno putovanje. Sve je to bilo još negde u januaru, februaru i sad samo čekamo kraj aprila da to obavimo. Ja naravno u međuvremenu radim onaj moj posao direktorski.

Jednog dana, negde sredina aprila bila, ja išao u Beograd, na neki sastanak u Udruženje duvandžija, tj. proizvođača i prerađivača duvana. To je jedna zgrada u centru, odmah pored onog Terazijskog tunela za aute. Odveze me moj vozač do tamo, ja izlazim iz kola i uzimam tašnu sa zadnjeg sedišta i onda leđima naleti na nekog. Pogledam, a ono moja Vesna L. Obradujemo se jako, i ona i ja, izgrlimo i izljubimo se i ja je pozovem u neku kafanu, odmah tu preko. I tu smo mi sedeli više od 4 sata, ja sam skoro celu kutiju cigareta popušio a Vesna 5 kafa, uz sokove, popila. I sve vreme smo pričali. Naizmenično, malo ona malo ja. Ceo život smo jedno drugom ispričali. Ja njoj sve rekao o sebi. I o devojkama i ljubavima i poslu i mojima kod kuće a ona meni kako je završila medicinu, radila 2 godine kao lekar opšte prakse i sad sprema specijalizaciju za infektivne i tropske bolesti. Udala se pre par godina za jednog kolegu, koji je već bio specijalista za te retke bolesti i žive negde na Vračaru, u nekom velikom stanu. Dece nemaju, jer ona ne može, svaki put kad ostane u drugom stanju ima spontani pobačaj. I nema šanse da se normalno porodi.

A dok smo mi tamo pričali, sve vreme smo se za ruke držali i u oči gledali. Za nekim malim stolom, prekrivenim kockastim plavo-belim stolnjakom. I ja sam bar 5-6 puta kretao da joj kažem da ću ja da otkažem ono moje venčanje i raskinem sa tom devojkom, ako bi se ona razvela i udala za mene. Ja sam bio spreman to da uradim, samo se nisam usudio da to izgovorim. Kao da sam se bojao da ću ja previše tražiti od nje. Jer je ona već odavno u braku i to nije lako pokarabasiti a ja imam samo neki dogovor, koji je lako otkazati. I nisam to ni rekao! A mislim da je ona to videla i osetila, ali verovatno nije ni ona bila sigurna u sebe, pa nije ni ona to pokretala. U jednom momentu Vesna pogleda na sat i kaže da mora da ide na kliniku, već puno kasni, čekaju je pacijenti. I kaže mi da ne treba sad da razmenjujemo telefone, kad već do sad nismo, samo bi neko zlo mogli napraviti. I otprati me do one zgrade, gde sam ja išao i na ulazu se zagrlimo i počnemo da se ljubimo. Nekako grozničavo, očajnički, kao da nam nešto beži a mi hoćemo to da stignemo. Onda se razdvojimo, ona krene i posle dva koraka se okrene i kaže:

- Ja tebe i sad volim i to još više nego pre!

A meni se noge odsekle, ruke počele da se tresu, nisam znao ni kako se zovem. Ona je odlazila a ja sam gledao za njom i njena duga zlatno-plava kosa se talasala na vetru. I to je ona slika u mojoj glavi, koja mi ponekad noću ne da da spavam.

I onda su opet godine prolazile. Ja se oženio, deca, karijera, politička funkcija, veliki stan, sportski Alfa Romeo automobili i svašta još. Došle strašne devedesete, ratovi, hiperimflacija, ali mene to ništa nije direktno pogodilo. Jedino što je onda počela ona crna serija smrti mojih najboljih drugova i prijatelja. Od mog venčanog kuma Milana 1989.g do 2007.g i najboljeg prijatelja Nikole. Skoro svi u četrdesetim godinama života. A posle 2007.g nije više imao ko ni da mi umre. Svi su već otputovali.

Negde u proleće 1997.g, posle onih građanskih protesta u Beogradu protiv Miloševića, zove mene moj kum Boban. Iz onog grada gde sam pre živeo. Mi smo tamo bili prve komšije i najbolji drugovi, dok se ja nisam odselio u Novi Sad. On je dve godine stariji od mene i isto je gimnaziju završio i Tehnološki fakultet, samo je on studirao u Beogradu, neorganski smer. I kaže meni moj Boban da je umro kum Aljoša. A taj Aljoša i ja smo Bobanu bili kumovi na venčanju, pa smo se svi zvali kumovima. Boban i Aljoša su zajedno išli u gimnaziju, dok se Aljoša nije odselio za Beograd, neku godinu posle mene. I jako je dobar bio taj Aljoša i često smo se telefonom čuli i par puta se u Beogradu viđali, kad bih ja tamo službeno išao. Rastužim se naravno, baš mi je žao bilo, i dogovorimo se da sutradan idemo u Beograd na sahranu. Groblje Lešće u 15h. Nađemo se tamo, sahranimo našeg Aljošu i onda odemo kod njegovih roditelja, tamo je bilo to porodično okupljanje i daća. U Takovskoj ulici, preko od onog Malog pozorišta. Sedimo Boban i ja, puno sveta, svi šapuću i tiho govore, tuga velika - mlad čovek umro. I onda dođe jedan čovek, koji je jako ličio na pokojnog Aljošu. Samo malo niži, Aljoša bio ljudina od dva metra, i bez naočara. Pozdravi se i izljubi sa Bobanom i sedne kraj mene i kaže.

- Ja sam Branko, Aljošin brat. Znam ko si ti, pričao mi je brat za tebe. Mi smo ista generacija, samo smo onda tamo, u onom gradu, išli u različite škole i nismo se znali. A najviše sam o tebi čuo od Vesne L.

Ja ga upitno pogledam, ono - otkud ti znaš Vesnu, a on mi kaže:

- Mi smo zajedno studirali medicinu i zajedno smo i stažirali u onom Domu zdravlja na Banovom brdu. A ja sam godinama bio zaljubljen u nju, samo što je ona u meni gledala samo druga i kolegu. A jednom smo bili na nekom dežurstvu u KaBeCeu i onda mi je ona pričala o tebi. Ona se već onda zabavljala sa tim njenim Vojkanom, ali mi je tada rekla da ona tebe voli još iz osnovne škole, da si u svemu naj, da si puno putovao, svašta preživeo i jezike govoriš i sve najbolje o tebi. Kao da si narodni heroj i Džejms Din u isto vreme. I da si ti njena jedina velika i prava ljubav. Pa sam ja u tom trenutku bio jako ljubomoran na tebe, iako te nisam ni poznavao. Ne na tog Vojkana, nego na tebe! Ona je najlepša doktorka u Beogradu bila i tebe je volela!

A mene je nešto preseklo u stomaku i samo sam izustio:

- Bila?

A Branko me je tužno pogledao i rekao:

- Jesenas su ona i Vojkan dobili poziv iz Egipta, iz Kaira, da idu na neki kongres specijalista za te teške infektivne bolesti, da održe posle par predavanja i malo da rade u njihovom glavnom institutu sa njihovim doktorima. Da razmenjuju iskustva. I odu oni tamo, obave sve to i počnu da rade na njihovom institutu za te stvari. I onda su u onoj Dolini kraljeva pronašli neku novu grobnicu, sa mumijama unutra. Nedirnuta grobnica. Odu oni sa nekim njihovim naučnicima tamo, da uzmu briseve sa kovčega i mumija i tamo Vesna zakači neki virus. Virus od neke nepoznate bolesti, nikad viđene i dijagnostifikovane. Odmah sutradan krenu simptomi, počnu sa nekim terapijama, izoluju virus i utvrde da ne reaguje ni na jedan poznati antibiotik. Dva dana kasnije je stave u američki vojni avion i odnesu je u Ameriku, u njihovu najpoznatiju vojnu bolnicu za takve bolesti. Najbolju u celom svetu. Dve nedelje su sve moguće pokušavali, ali ništa nije vredelo. A ona se jako namučila, jadnica!

I tu Branko zastane, zagledan tamo negde. A ja zamislim sliku Vesne u bolničkom krevetu, napaćenog lica i oznojane one njene divne kose i odjednom mi sve pukne u duši i počnem da plačem. Skinuo sam naočari, stavio ruke na oči i jecao, sav se tresao od plača. Kad sam se malo smirio i sa maramicom izbrisao lice, video sam da je u sobi, sa desetak ljudi tišina. Svi su ćutali i gledali na neku drugu stranu, ne u mene. A ja sam pomislio da oni svi misle da ja plačem zbog Aljoše. I da samo Branko zna da je Vesna L u pitanju. Pogledao sam u njega i video da i on plače. Uspravno je sedeo, bled, zatvorenih očiju, samo su mu suze klizila i kapale na svečano crno odelo, kao neke kapljice rose. I mislim da je i on onda plakao zbog Vesne L.

Eto, to je ta priča o Vesni L. Vi sad možete da komentarišete šta god hoćete, da me kritikujete i osuđujete i popljujete iz sve snage. Ništa se ja neću braniti, ni pravdati. Samo ću reći da su zaljubljeni operisani od logike i pameti i da im je valjda zato i tako lepo.

Top