RADA DE JELENIĆ: Ružica i Goca, švercerke

25 Avgust 2015

Ispričaću vam jednu priču, koja je dugo, dugo čučala u meni, zaturena i zaboravljena. Sasvim slučajno sam se onomad setio jednog dela te priče, a onda se i cela storija odmotala u mojoj glavi. A bila je zaboravljena, jer nije bila ni po čemu izuzetna, niti je u meni budila neke burne i intenzivne a pogotovu ne neke jako tužne i teške emocije. Jedna sasvim obična priča, od onih koje se dogode i onda se, kao žuto jesenje lišće, negde izgube.

Ali pre nego što vam ispričam tu priču, ispričaću vam jednu drugu, koja je više edukativnog karaktera, da bi oni koji ne pamte socijalizam, mogli da razumeju onu prvu. Pa će ovo biti po onom šablonu kao "2 u 1" mešavini za kafu, ili "platiš 2 a dobiješ 3" u supermarketu. Ili će biti obrnuto, nisam ni ja više siguran šta je šta, kad nas stalno bombarduju sa tim reklamama.

Dakle ta druga priča je o švercu ili "šverceraju", kako smo mi to popularno zvali. Definicija, moja - onako na brzaka i od oka bi bila, da je to neko ilegalno ili polulegalno prenošenje neke robe (a mogu biti i ljudi i životinje) preko granice u zemlju, gde takve robe nema ili je nema dovoljno. A to što se ja sad bavim i definicijama može da znači da sam vremenom postao ozbiljniji i studiozniji, ili da sam skroz pukao pa lupetam gluposti. Jedno od ta dva, pod uslovom da nije zajebancija.

Kažu da je to u pokojnoj Jugoslaviji počelo negde pedesetih godina prošlog veka. A prvi šverceri, u krajnje ograničenom obimu su bili sportisti, koji su putovali na takmičenja u inostranstvo. Pa su oni donosili ono što su ostali srećnici u Jugi mogli samo da vide u retkim zapadnim filmovima, koji su se povremeno prikazivali u našim bioskopima. Kao onaj "Bal na vodi" i još poneki. Donošeni su "šuškavci", što bi danas rekli kišni mantili, "Montgomeri" mantili - to su bili vrlo dugački mantili sa postavom, zelenkaste boje, sa puno džepova. Pa razne šarene majice i košulje ili bilo šta od moderne ženske garderobe, šminke i kozmetike. U šezdesetim, naročito krajem te decenije, ljudi su počeli mnogo lakše da dobijaju pasoše i naravno i da putuju svuda po raznim inostranstvima. To je automatski rezultiralo time što je ova delatnost generisala veći broj izvršioca. Tada se otvaraju i prvi "komisioni", to su bile prodavnice u kojima ste mogli da ostavite neku robu, koje u drugim radnjama nije bilo i oni bi je uz neki procenat za sebe prodavali i davali vam lovu na kraju balade. U Novom Sadu su bili čuveni komisioni u Zmaj Jovinoj, na uglu sa današnjom ulicom Laze Telečkog i na početku Dunavske ulice, preko puta biblioteke. A bilo je i drugih. I bilo su vrlo posećene. Ja sam znao par likova koji su svaki drugi, treći dan obilazili sve komisione redom, da vide da li je stiglo nešto novo i interesantno. U 70-im, koje ja pamtim i kad sam se detaljnije upoznao sa tim zanimljivom i profitabilnim biznisom, to je već bila razrađena delatnost, sa određenim pravilima, cenovnicima i načinima obavljanja. Farmerke su uvek bile broj 1, a najpoznatije su bile američke "Lewis", "Lee" i "Cooper" i italijanske "Fiarucci". Posle se sve to pravilo u Italiji, od istog materijala a razlika je bila samo u dizajnu. "Išle" su i patike "Adidas" i "Puma", ali ne za nošenje po ulici, to je onda samo sirotinja radila, već za košarku i fudbal, da se pokažete. Pa majice, pa "Vijetnamke" - vojne jakne i kožne pikotske jakne, "Kanađanke" - žute visoke zimske cipele i još mnogo šta. Aparati za brijanje na struju, naprimer, ili fotoaparati i tranzistorski radio aparati ...

Mogao bih do sutra da nabrajam, ali neću, pitanje je da li mi i ovo verujete.

Osamdesetih je skočio standard i prohtevi, pa se išlo u Istambul po kožne jakne i krznene bunde. A nesrećnih devedesetih je počeo šverc hrane i još traje. I kraj se ne vidi.

Švercerajem su se uglavnom bavile žene. Da li zato što su se one bolje razumevale u kvalitet robe, pogotovu ženske robe, za čega su muškarci i danas totalni duduci, ili je muškarce mrzelo da obilaze radnje i tezge i cenjkaju se sa trgovcima, ili je nešto treće u pitanju, ne bih znao da vam kažem. Nisam toliko pametan. Po mojoj proceni, na bazi 5-6 uzoraka, oko 70-80% švercera su bile žene. Uglavnom srednjih godine ili mlađe, s obzirom da je ovaj sport iziskivao znatne fizičke napore, mada je trebalo i dosta iskustva u raznim disciplinama: Kako pronaći najjeftinije, kako se cenjkati, kako spakovati robu, gde držati pare i pasoš, kako komunicirati sa carinicima, kako prodavati robu ovde i još svašta. Muškarci, ako su i išli, obično su bili u pratnji, tj. služili su kao nosači kupljene robe, tzv. fizičari. U tim slavnim sedamdesetim godinama prošlog veka, najpopularnija destinacija za švercere je bio Trst, iz milošte zvan Trća. I ne samo čuveni trg Ponte Rosso, već i stotine manjih i većih prodavnica po celom gradu. Tako da uopšte nije bilo lako vući svu kupljenu robu, sve do polaska voza. Posle su se uz Trst pojavili i Goricia i Tarvizio, a zatim i Solun, pa Beč, Milano i Minhen, a kasnije i Istambul i Atina.

Išlo se najviše vozom, jer je bilo najjeftinije, najviše robe je moglo da se prenese, i carinici su na vozovima bili najdobronamerniji. Mada uopšte nije bila retkost da 4-5 drugara i drugarica posedaju uveče u auto, odu do Trsta, ujutru za 3-4 sata popazare sve što su naumili i uveče se pojave u Novom Sadu, da bi na korzou prikazali šta su sve kupili.

I nemoj da me neko pita šta je to korzo i šta smo mi tamo radili. Išli smo.

Ja sam prvi put išao u Trst, u takvu namensku posetu, jako davno, odmah posle završene gimnazije. Naime, moj ćale se propisno "otvorio", presrećan što se njegov sin jedinac okanuo namere da studira neke umetničke visoke škole, što je po njegovom mišljenju bilo ravno odlasku u cirkuzante, ili tako nešto, i upisao glupi Tehnološki fakultet. I dao mi pozamašnu sumu maraka (nemačkih, ne poštanskih) da kompletno obnovim garderobu. I jednog petka uveče, ja čuo da je najbolje ići petkom, odem prvo do korzoa, da vidim hoće li još neko do Trsta. Obiđem jedan krug, neće niko i odem na ž. stanicu. Prethodni dan sam kupio povratnu kartu sa rezervacijom sedišta. Kad na stanici, jedna velika gomila žena i samo par muškaraca. Postave ovi dva vagona za Trst, koje će posle pripojiti vozu, koji je iz Beograda išao direktno do Trće i mi se ukrcamo i smestimo. Mi sa rezervacijama u kupee a ostali u hodnik. Sve puno, ne možeš proći. Ako ti se pripiša, bolje odmah da pišaš u gaće, nego da se probijaš do WC-a. Kad su nas, u Rumi ili u Vinkovcima, prikačili za beogradski voz, bila je malo manja gužva, jer je tamo bilo više mesta, pa se deo putnika iz naših hodnika premestio tamo.

Ono što je bilo jako zanimljivo je to da su, čim je voz krenuo iz stanice, još pre pokojnog Žeželjevog mosta, svi u kupeu počeli da vade kese sa hranom. Svi sem mene, jer je mene mrzelo da nosim bilo šta u rukama a i sramota je bilo ići sa nekom kesom na korzo. A od ovih 5-ro, koji su povadili pakete sa masnim papirima, u kojima su bili i večera i doručak i ručak i večera za sutra, a nekima bi i za prekosutra preostalo, četvoro je povadilo pečene piliće, odnosno uglavnom pečene kokoške. Neki su imali samo pola vekne hleba ali većina i cele vekne, za svaki slučaj. I obavezno "Zdenka" sireve, one okrugle, za mazanje, za ujutru za fruštuk, a može i preko noći bez hleba, ako se ogladni. Kao da su svi iz logora izašli, kao da nedelju dana ništa u usta stavili nisu. I navale svi mene da nutkaju, jer sam ja među njima delovao kao sirotan ubogi i gladni. A i najmlađi sam bio i jedino muško. Ja kod kuće pojeo tri velika sendviča, koje mi je mama spremila za put i ne mogu ni da zinem. Nego izađem u onaj prepuni hodnik da pušim. Kad i tamo svi povadili pečene piliće i samo čupaju batakove. Sve rukama, nema escajga. I tamo krenu da me nutkaju, jedva sam se odbranio. Nego sam popio dve rakije, to se već nije smelo odbiti, i popušio 3-4 cigare.

Kako je flaša sa rakijom sve vreme kružila, uskoro je i pesma krenula, pa sam se ja vratio u kupe, da malo odspavam, jer sam i prethodnu noć bio u provodu. Pasoš je bio u zakopčanom džepu od jakne a pare u tajnom džepu pantalona, sa unutrašnje strane, tako da sam mogao mirno da džonjam. U Trst smo stigli oko 5 i 15 ujutru a prodavnice su se otvarale tek u 8. Nigde ništa otvoreno, prvi kafić se otvorio u 6 i napunio sa nekim veselim Italijanima, koji su negde nešto slavili, pa im je ovo bila poslednja stanica pre kuće. Do 8 sam popio 4-5 espresso kafa i 3-4 grape a sve su me ovi veseljaci častili. jer su neki znali francuski, pa smo malo divanili. Ja onda nisam parlao italijanski, ali sam tog jutra obećao sebi da ću ga naučiti, jer je to izuzetno korisno. I malo pre 8 krenem ja da obilazim prodavnice a Ponte Rosso ostavim za kraj.

Iako mi je ona grapa malo udarila u glavu, uspem da pronađem sva ona mesta koje su mi ovi iz kafića preporučili. I kupim jako lepe cipele, najmodernije - sa pačijim kljunom i "Lee" farmerke, original od debelog džinsa a onda me savlada ona grapa i umor od nespavanja i ja odem na Ponte Rosso da pušim i gledam lJugoslovene kako pazare. Počelo da mi se manta po glavi i vrućina mi neka udarila. Sednem kraj mora i malo gledam onu pijacu, malo more i galebove.

A taj Ponte Rosso, to je jedan trg, veličine Trga slobode u Novom Sadu, gde je ovaj Miletić. I tu gusto nabijene tezge, jedna do druge, sa svom mogućom bofl robom iz celog sveta. Sedeo ja sa strane jedno dva sata, pa popio još 2 espressa u obližnjoj caffeteria i popušio još pola kutije nekih groznih italijanskih cigareta i tek onda sam došao sebi. Ali u 12 su počeli da zatvaraju radnje - subota je. Prvo one veće, kao neke robne kuće, a posle i one manje. Neki su radili do 1 a samo mali broj do 2. I tu ja na brzinu kupim još dve majice, onda se to zvalo koledž majice, sa logoom nekog univerziteta. Jedna bila crno-bela Oxford a druga crvena Berkley. I onda svuda bio fajront i šta drugo nego pravac stanica.

A na stanici pola miliona Jugoslovena, sa šesnaest hiljada šlepera robe. Čudo jedno! Skupili se i neki Italijani, da gledaju, kako će to sve da stane u jedan voz, to nigde nema. Jedva se uguram u moj vagon i u kupeu se opet nađem sa 5 žena i devojaka. A robe, gore na gepecima, na krilima, po podu, ne možeš ni ruku ni nogu da pomakneš. Pored mene neka Ružica, tako moje godište ali već iskusna u tim poslovima, obukla 24 para gaća, 9 majica, 4 košulje i 3 džempera na sebe. I ima još dve velike torbe prtljaga. A njena drugarica Goca, sa kojom je i putovala, uopšte nije bila tako debela, kad smo dolazili! Samo ja sa jednom kesom starog veša, jer sam sve novo obukao na sebe.

A kad je naišla carina, kad je nastala cika i dreka, moljakanje, plakanje i zapomaganje, ja to u životu nisam video. Pa ih vuku za rukav, cimaju za jaknu, a ovom što je bio kod nas jedna žena maznula penkalo iz gornjeg džepa jakne. "Nemoj sreće ti, gde će ti duša, od dece mi otimaš, šta će meni ostati, sad mogu da se 'besim, mi da smo bogati ne bi vamo dolazili" i sve tako. Ova Ružica pored mene reče da je siroče, bez oca i majke, i da se tako lebom 'rani, jedna tetka preko od mene kaže da će da skače pod voz, jer ovako mužu na oči ne sme ... Ja nisam mogao da verujem šta sam sve video i čuo za tih 20-tak minuta, koliko je taj carinik bio u našem kupeu. A kad smo prešli granicu, kakvo je slavlje nastalo! Svi veseli, presrećni, koliko god da je neko carine platio sve bilo neznatno, povoljno - prosto neverovatno u odnosu na onu jadu i bedu od malopre. Pa onda počelo skidanje, ne obraćaju pažnju na mene, sve se skidale do gaća i brushaltera. Ja pomagao ovoj Ružici da poskida sve ono sa sebe, jedino me kod gaćica lupala po prstima, ne znam zašto. I ispade ona na kraju mršava, sama kost i koža! I ona njena drugarica Goca još i više, jer je visoka bila, jedno 185 cm, najmanje. To skidanje i presvlačenje je trajalo bar sat vremena, i najmanje 4-5 puta su mi sedale-padale u krilo, zbog onog drmanja voza. Bilo i vatanja za sise i cike, svašta bilo. Ali sve prijateljski, jer je raspoloženje bilo na nivou. Onda krenuli da jedu, i meni dali neki veliki pečeni batak, da li od noja ili nekog orla nije bilo jasno, ali da je bio sladak - bio je. Bez hleba, bez salate, samo udri! I onda iskočila i neka flaša sa rakijom, pa neki italijanski zeleni liker i sve ženske se zajapurile, vrućina nastala, raskopčavaju se. Iz susednog kupea krene pesma "Zoki Zorule, najlepše devojče ..." a ove moje kad su skočile pa počele da se grle i ljube, deru se iz sveg glasa ... I trajalo to sve do blizu Zagreba, onda su se sve umorile i polegale jedna preko druge. Ja navalio da pipam ovu Ružu pored mene a ona ništa ne govori, samo me lupa po prstima, tri dana mi ruke bile crvene. I stignemo mi nekako u Novi Sad, još mrak bio, nedelja jutro, nigde žive duše. Sva sreća videli me neki Telepčani, koji su došli po neke svoje i robu, a znali me, i utovare i mene na one kese sa robom u neki kombi i ja stignem kući. A uveče na korzou, nije bilo frajera koga su više zagledali od mene. Ja sve novo, direkt iz Trsta!

Pošto nisam potrošio ni pola ovih novaca, što mi ćale dao, onda sam sa jednim drugarom ponovio ovo putovanje, samo radnim danom, par dana kasnije. I sve sam kupio što sam smislio, samo to putovanje nije ni upola bilo interesantno kao ono prvo.

I onda sam ja svake godine barem jedared išao u Trst da kupujem krpice i cipele. I uvek još i par pari farmerki, ili po neku jaknu, dovojno da pokrijem troškove puta i da me ono kupljeno dođe skoro džabe. I svaki put sam viđao Ružicu i Gocu, pozdravljali se, ali nisam uspevao da ostvarim bliži kontakt treće vrste, mislim na ono. Kad sam bio na IV godini, ja pokupim neku Đuđu, sa mog faksa, bila jedno 3 godine starija, radila diplomski onda i otišli za Novu godinu u Bosansku Dubicu. Bio neki aranžman preko studentske zadruge, jeftino nešto jako. A meni bilo svejedno za doček i ono tamo, jer sam svakako nameravao da sva tri dana sa Đuđe ne silazim. I tamo vidim i Ružicu i Gocu, drže se za ruke i zaljubljeno gledaju. Pozdravim se sa njima a jedan pajtaš, Telepčanin, mi kaže:

- Pusti lezbače, pizda im materina, ja bih takvima zabranio na ulicu da izlaze!

I na dočeku me izcmakale obe i krajnje prijateljski se ponašali, kao dobri drugari. I da ne zaboravim da vam ih opišem, trebaće. Obe su bile jako mršave, sa malim sisama i slatkim, malim guzama. Ruža je uvek imala neku crvenkastu boju kose, kovrdžavu, na sve strane, kao da je zaboravila da se očešlja.A Goca dugu ravnu, smeđu, gustu kosu. I Goca je bila bar 20 cm. viša od Ružice. A obe su bile jako lajave, glasno govorile i psovale kao kočijaši. Ali, onako simpatično! A tog proleća mi, studenti IV godine išli, po tradiciji, na apsolventsku ekskurziju. U ondašnji Sovjetski Savez, na 12 dana, Lenjingrad, Moskva, Kijev, sve po 4-5 dana. Avionom, jedino smo od Lenjingrada do Moskve išli vozom. Ali to je neka druga priča. Spominjem to jer sam u sklopu priprema za to putovanje opet putovao u Trću.

Naime, ja sam se detaljno raspitao šta treba nositi u SSSR, radi preprodaje, pošto je tek tamo bila nestašica svega. I smislim da je najbolje da nosim zlatne lančiće, ali one od 8-karatnog zlata, što jeftinije. I krenem jednog četvrtka uveče, da se ne guram, ionako neću puno robe nositi, pa mi je svejedno. Kad na stanici Ružica i Goca! Obradujemo se, baš onako, i smestimo se sami u jedan kupe, samo mi. Bilo mesta koliko hoćeš, poluprazni vagoni. Više ni Trst nije bio jedini švercerski Raj. Sve bilo drugarski do tamo, i spavali i zezali se, glavni štos je onda bio da pušiš po dve cigarete zajedno, jednu pored druge, i slične pametne stvari. Mada me je Ruža malkice čudno gledala, ali ja na to u tom momentu nisam obraćao pažnju. Kupim ja tamo šta sam hteo i na stanici sretnem ove dve i naravno opet nas troje sami u kupeu. Goca odmah legla preko sva tri sedišta, umorna je pa će da spava. A Ruža i ja sa ove strane se zezamo i iz zajebancije ja krenem da pipam, a ona više ne bije po rukama! Opa bato. Znači tako. I ja navalim zaozbiljno da se ljubimo, pa da je mazim i vatam svuda gde treba, i kad smo se najviše popalili, odjednom se Goca diže sa onih sedišta i reče:

- Jebo vas otac, ne mož se ni spavati od vas! Odo ja napolje a vi navucite zavese i zaključajte se. I jebte se do Nova Sada!

I ja položim Ružu na sedišta, skinem joj cipele, farmerke i gaće, gore se ona sama skinula, i uteram joj odmah, bez čekanja. Ona se malo bunila, čak joj i suze krenule na oči ali je sa osmehom sve završeno. Sednemo da zapalimo, onako golišavi, a na sedištu krv! I ja pitam:

- Ružo, sunce moje, pa jel ovo tebi prvi put?

Iako sam znao da je lezi-bezi, bilo mi neobično da neko sa 22 godine još mrak na očima ima. A ona meni kaže, a sagnula glavu, sramota je bilo:

- Ja sam sa Gocom i puno se volimo, ali se ti meni sviđaš još od onog prvog puta, pa mi je ona rekla da se kresnem s tobom sada, prilika je.

Da probam, pa kako bude! I jako mi je lepo bilo.

I tu se mi još mazili i cmakali i onda izađemo u hodnik da protegnemo noge i da kažemo Goci da može da nastavi da spava. Ruža krene u WC a Goca se natrćila i gleda kroz prozor i ja šta ću, uhvatim Gocu za dupe. Onako refleksno, automatski, sama ruka pošla. A ona kaže:

- Pa ti nisi normalan, majke mi! Ako me Ružica bude videla, zaklaće me na spavanju.

Ali ne sklanja moju ruku sa dupeta. I ja se snađem i na brzaka joj zakažem randes za isto veče, da joj objasnim neke stvari. I posle se ja mislim kakva sam ja naivčina i kako sam krajnje neinformisan po nekim pitanjima. I nađemo se uveče, ja vozio neki veliki Peugeot 404 karavan, iz Rent-a-car-a, s tim sam vozao lovce taj dan i sutradan i odemo na Ribarsko ostrvo u kamping. Uzmem jednu onu drvenu kućicu, dam onom tipu neku kintu da ne traži i od Goce ličnu kartu i uđemo tamo. Pa se razbaškarimo, ja poneo i tranzistor sa muzikom i flašu viskija i kad smo se skroz opustili, ja počnem polako da je mazim i kresnem je. Neću sad da ulazim u tehničke detalje, da vas ne zamaram previše.

Uglavnom je i ova krv pustila, nevinašce bila a 26 već napunila. I celu noć smo se mi kresali, kad smo već započeli, pa da se ne baci. A i za celu noć sam platio onom na ulazu. Sjajan seks bio!

Par dana kasnije, sedim ja sa mojim drugarima sa Telepa, isto na Ribarcu, samo dole skroz na Špicu, onaj restoran sa muzikom. I ja njima ispričam kako sam jebo dve lezbejke, jednu po jednu, sve u detalj. Samo nisam imena spominjao, ni odakle su. A ovi kulovi ne veruju! Kaže moj drug Žile:

- Al si sad slagao! Pa da si rekao jednu, možda bi i poverovali, ali dve, pa jel ti misliš da smo mi vesla sisali?

A Mirko, što je sad taksista, vozi onaj žuti Mercedes, kaže:

- Ovde u kampingu si tu drugu jebo? Ajde samo na 5 minuta sa mnom, odmah se vraćamo.

Izađemo napolje i sednemo na njegov motor, on imao novu Yamahu, roditelji mu u Nemačkoj bili, pa mu kupili. I za minut došli do kampinga.

Pozdravlja se Mirko sa onim, isti onaj od pre neko veče, i pita ga:

- Je li buraz, jel bio ovaj moj drugar pre neko veče ovde kod tebe, sa jednom pičkom?

Ovaj me pogleda, prepozna iz cuga i kaže:

- Jeste, sa jednom visokom, mršavom, celu noć su se kresali i sav krvav krevet mi ostavili.

A Mirku se donja vilica obesila, morao je rukama da je vraća na mesto. On je bio ubeđen da ja lažem, u život bi se kladio. I vratimo se, kažemo kako je bilo, ja spomenem i onu večeru iz opklade a jedino još Jovica ne veruje:

- Ajde, ako ovu drugu jesi u kućici ali za onu u vozu ne verujem i nemaš dokaze.

A ja mu odvratim:

- Pa, hoćemo li sad i mašinovođu ići da pitamo, jebo vas ko mi vas dade!

I pun mi je kurac tih što mi ništa ne veruju!

I što se tiče ove dve, tu se priča završava. Viđao sam ih povremeno u gradu, lepo se pozdravljali ali od onih stvari ništa više. Finito. Pre jedno petnaest godina sretnem Gocu na Limanskoj pijaci i jedva je prepoznam. Ona je u ono doba, Tršćansko, imala jedno 60-65 kila, sve sa krevetom, a ovaj medved, koji se sada smeje na mene ima bar stotku! Ali jeste Goca. I prodaje neko organsko povrće, pa neko lekovito bilje, sve sopstvena proizvodnja.

- To sve ja i moja prijateljica same proizvodimo na Čeneju i u čistoj prirodi živimo.

Ja, čisto refleksno, pitam:

- Ti i Ružica?

A ona odgovara:

- Ma kakva Ružica! Ja i Vera, isto sa Vidovdanskog naselja, kao i nas dve, samo iza igrališta. A Ruža se udala za jednog Bosanca iz Odžaka i dvoje dece već rodila. Ali kad dođe u Novi Sad, navrati do mene, pa se malo poigramo, šta ćeš - "Prva ljubav zaborava nema, samo osta tužna uspomena". I tu bi ona meni do sutra pevala, nego se meni žurilo, pa se cmoknemo u obraz u znak pozdrava i ja odem. I više ih nisam viđao. Valjda su žive.

Top