RADA DE JELENIĆ: VISOKE DEVOJKE
Istaknuto

16 Oktobar 2015

Ona se zvala Branislava a svi su je zvali Brankica. Imala je 34 godine, bila visoka 201 cm. i teška 84 kg. Završila je Pravni fakultet i radila već 10 godina u gradskoj upravi Novog Sada, ona zgrada u Žarka Zrenjanina, kod Banovine. Imala vrlo lepu glavu, dugu smeđu kosu, mali prćast nosić i par pegica na obrazima. Ličila jako na onu glumicu Odri Hepbern.

Imala i vrlo lepo, skladno i proporcionalno telo. jedino što je bila malo visoka. Dobro, ne malo, nego baš jako visoka. Pa je to bio i razlog što se nije udavala i što tada nije imala momka. Ustvari, ona nikada nije ni imala pravog momka, sve su to bili samo izlasci, po 2-3 puta, sa nekima, koji su bili upadljivo niži od nje i nisu ispunjavali ni jedan od njenih kriterijuma. Pa se to zato i brzo završavalo. Ni seksa nije bilo i sem onoga sa jednim tatinim prijateljem, kad je imala 19 godina, ona je bila skoro devica. A njeni kriterijumi za “budućeg” su bili: da je viši od nje, da je završio fakultet, da je kulturan i obrazovan, da je bogat i da može da je izdržava, tako da ona ne mora više da radi sa ovom gomilom kretena. I naravno da je lep, to se podrazumevalo. Pošto takvih nije bilo ni na vidiku, ona je radije sedela u svom stanu, u Maksima Gorkog ulici, koji joj je baka Gordana ostavila posle smrti. Imala je par drugarica, koje su joj često dolazile uveče i sa kojima se ponekad opijala od lepih, crnih vina koje je volela da pije.
Jednog dana su je premestili u novu kancelariju, na trećem spratu, i dobila je i novu koleginicu. A nova koleginica se zvala Ružica. Imala je 28 godina, bila visoka 197 cm. i teška 87 kg. I ona je završila Pravni fakultet u Novom Sadu, samo je ona bila Somborkinja i osnovnu i gimnaziju je u Somboru završila. U novosadsku gradsku upravu je tata zaposlio 2013.g. kad su njegovi iz SNS došli na vlast. Imala je kratku plavu kosu, kao dečak, lapu glavu i vrlo dugačke noge. I vrlo male sise, one što se “dečije” zovu. Bila udavana jedanput, ali se posle 6 meseci razvela. Neki kreten crnogorski, gde su joj bile oči kad se udavala. Imala je veliko društvo, uglavnom Somboraca, sa kojima je skoro svako veče izlazila u neki od kafića ili klubova novosadskih. Vikendom je išla u Sombor, kod tate i mame. Nije imala neke precizne kriterijume za “budućeg”, jer se jednom već opekla zbog tih stvari. Jer taj njen bivši, Vesko se zvao, je bio preko dva metra visok, težak kao medved, vozio BMW i stan u Danila Kiša imao, ali je bio konjina i prostačina neviđena. Volela bi da naiđe na nekog slične visine i da bude pristojan, kulturan i pametan. Ne mora biti bogat, dosta je da nešto zarađuje, da ga ne mora na grbači vući.
I tako su se njih dve sastavile. I odmah su se jedna drugoj dopale i do kraja prvog dana su već najbolje drugarice postale. Sve su se razumele i imale slična mišljenja o svemu. Jedino se oko izlazaka nisu slagale. Brankica nije nigde htela da izlazi, jer je mislila da je to gubljenje vremena i da “tamo” nema pravih, za nju. A u gradskoj upravi su njihovu kancelariju nazvali “Soliter ofis”. Zbog njihove visine a Brankica je mislila i zbog toga što su same i nemaju momke, pa su “solitaire”, što na francuskom znači sama, usamljena.
Negde ujesen prošle godine, dođe Ružica na posao i kaže Brankici da je čula da će da bude izbor za Miss sveta za visoke devojke, one preko 195 cm. U Londonu, u maju sledeće godine. I da predlaže da se zajedno prijave, može da bude interesantno. Brankica je sumnjala da je to možda zamka da ih otmu i prodaju u “belo roblje”, ali joj je Ružica odgovorila da ima zvanični sajt te agencije, koja to organizuje i da tamo sve lepo piše. I sednu one odmah za kompjuter i nađe taj sajt i tamo sve zvanično objašnjeno. I ima i formular za prijavljivanje. Brankica se i dalje malo dvoumila, ali je Ružica ubedi da ih ništa ne košta da se prijave, pa ako im posle bude nešto sumnjivo, lako će odustati. A ovako će možda otići i u London i lepo se zabaviti. I popune one te formulare i pošalju i onda zaborave na to, jer nisu ništa ni očekivale. Kad u decembru, dobiju mejlove da se jave foto studiju “tom i tom” u Beogradu, da se dogovore oko probnog snimanja za Contest. I javi se Ružica na taj broj i zakaže za prvu subotu, u 11 pre podne. I u subotu sednu na voz, onaj novi što ide od Nova Sada do Beograda, i odu kod tog fotografa. Ovaj ih snimi, svaku u po 20-tak poza, sve u kupaćim kostimima i 4-5 snimaka lica, anfas i profili. Zamoli svaku da stane pored jednog zida, bosa, on se popne na neku hoklicu, stavi im lenjir na glavu i na zidu povuče crtu i onda to izmeri sa onim metrom, što se sam smota u kutiju. Pa ih onda izmeri na onoj vagi, što ima staklenu ploču odozgo i velike zelene cifre izađu. I sve to, i visinu i težinu zabeleži u neku svesku, zahvali im se i kaže da će mejlom dobiti dalja obaveštenja. One onda odu kod Ružicine tetke na ručak i posle su se kikotale celo popodne sa tetkom i tečom. I onda, 20.januara ove godine, dobiju mejlovima obaveštenje da su izabrane u 20 najlepših devojaka za Contest, koji će se održati u Londonu, 22,23 i 24. maja. Izabrane su po jedna devojka iz 17 zemalja a samo iz Srbije, Danske i Meksika po dve. I to njih dve iz Srbije! I pronađu one i na nekim drugim sajtovima iz Engleske i Amerike vesti o tome i pročitaju i svoja imena i onda se baš obraduju. Sve su po kancelariji skakale od sreće. I pošalju one svoju saglasnost za dolazak i učešće a oni im odgovore da će uskoro dobiti, preko DHL-a, i avionske karte i zvanične pozivnice. I stvarno, negde sredinom marta stignu im povratne avionske karte Beograd-London-Beograd, po 100 evra za transfere Novi Sad-Beograd- Novi Sad i pozivna pisma, sva u zlatotisku. I one onda svima razglase, pola Nova Sada znalo da idu u London na izbor za Miss sveta. I jedva su čekale da dođe taj 21.maj, da krenu u tu avanturu. I dane brojale, još 50, još 28, još 27 ... A 20.maja uveče nisu mogle da zaspu, ni jedna, ni druga, nego su celu noć četovale na Fejsu i zivkale se telefonima. A ujutru ih Brankicin tata stavi u auto i odveze na aerodrom. I u 11,10 avion poleti i za 2 sata stignu u London. Tamo ih sačeka jedan čovečuljak, od jedva 165 cm, u crnom prugastom odelu i sa onim smešnim šeširom, što se Fedora zove, na glavi. Na jedan veliki karton napisao njihova imena i digao u vis. Izađu sa njim napolje a tamo ih čeka jedan tamno-zeleni Rols Rojs i jedan veliki, nasmejani crnac im otvara vrata i prihvata kofere. I odvezu ih u hotel “Mayfair”, jedan od najekskluzivnijih u gradu. A kad su izlazile iz kola, počnu oko njih blicevi da sevaju, fotografi snimaju, sve u šesnaest!
I nećemo sad sve opisivati, šta je u Londonu bilo, jer bi to do sutra trajalo a ovo je jedna kulturna kratka priča. To, ustvari, kraja ne bi imalo a možda će i neka druga priča o tome da ispadne. Možda hoće a možda i neće. Nego ukratko, pa da idemo dalje: Provele su se božanstveno, nisu ušle u finale, ali im nije ni bilo krivo, svašta su Londonu videle i gomilu poklona dobile od organizatora i sponzora. Garderobe, šminke, kozmetike, najnovije mobilne telefone i svašta još. A takmičenje su prenosile 43 televizije iz celog sveta, jedino iz Srbije nije ni jedna, skupo im bilo da plate pravo prenošenja. Ali njima to nije ni bilo važno, video ih je ceo svet i divno su se provele. A ionako sve ima na Jutjubu, pa će svi sve videti. I u ponedeljak ujutru stave ih opet u isti onaj zeleni Rols Rojs i onaj nasmejani crnac ih odveze na Hitrou aerodrom. Stignu tamo, pozdrave se sa ljubaznim crnim čovekom i uđu unutra. Čekiraju karte, predaju prtljag i stoje i čekaju kad će ih pozvati u avion.. Kad prilazi im jedan mladić, visok, viši i od Brankice i kaže:
- Ćao devojke! Ja sam Dejan i gledao sam vas na izboru za Miss visoke devojke. Moja sestra je manekenka, ovde u Londonu, pa me je vodils da to gledamo, jer je to važan društveni događaj na koji ona obavezno ide. A ona nije učestvovala, jer je mala, samo 185 cm. ima.
I nasmeje se, onako simpatično, od uva do uva. I nasmeju se i njih dve, predstave se i počnu da pričaju. A on fini momak, kulturan, pametan i one ga skleptaju i sve ga ispitaju. I saznaju da je profesionalni odbojkaš, igra u Italiji, ima 33 godine, još 2-3 sezone i kraj karijere, da je iz Kraljeva, da ima roditelje i brata i sestru, da nije oženjen, da sluša Stounse i Kridense i Van Morisona od novih, da gleda trilere i akcione filmove i da čita knjige. I da visi na Fajsbuku po 3-4 sata svaki dan. Kad su ušli u avion, on zameni svoje mesto sa nekom babom i sedne sa njima i sve do Beograda su pričali i smejali se. A na aerodromu razmene telefone i Dejan kaže da on ima druga iz reprezentacije, on igra u Grčkoj a iz Zrenjanina je, i ima stan u Novom Sadu, i da će on ići ovih dana da se vidi sa njim. I da bi voleo da se vide u četvoro, jer i taj drug nije oženjen, a veliki je, još viši od njega, srednjeg blokera igra. I hoće one, kako da ne.
A njih dve dočekali Brankicini tata i mama i navalili da ih ljube i ispituju i sve do Novog Sada su pričale o Londonu i usput njih dve, na zadnjem sedištu, izmenjivale po neku reč o ovom Dejanu. I zaključile da je jako sladak, da se sviđa i jednoj i drugoj, ali da on nije pokazao koja od njih se njemu sviđa, pa će sačekati da vide kad se i taj drugi pojavi. I da se nikako zbog momaka neće svađati. I otišle kod Brankicinih na ručak a posle u njen stan da se još malo ispričaju, ali nisu stigle jer su došle 4 Brankicine drugarice, pa su sve ispočetka morale da pričaju. I oko 8 ode Ružica u svoj stan, ona je sa još dve devojke iz Sombora zakupile jedan dvosoban stan u Petra Drapšina ulici, pa je i njima morala sve da priča a u 11 je zvala Brankica, da još malo pričaju o Dejanu. Ujutru dođu na posao a oko 9 zove Dejan na Ružicin telefon i kaže:
- Ćao Ružice! Da se javim da sam živ i da vam kažem da sam se čuo sa mojim drugom Dobricom i da ovaj čas krećem za Novi Sad. Pa bi smo mi da vas večeras vodimo na večeru. Ako se slažete?
A Ružici stala knedla u grlu i jedva je promucala:
- Slažemo se, može.
Pita Dejan dokle rade, ona kaže do 4 a on kaže da će oni njih čekati u 4 ispred opštine i da idu prvo na piće i da se ispričaju a posle idu negde na večeru. Negde gde ima i tamburaša, Dobrica je sto već rezervisao. Prenese Ružica Brankici sve što je Dejan rekao a ova se sva ušvrćkala i na kraju kaže:
- Ja ću njega sad da zovem i da mu kažem da dođu po nas u 7 ili bar u 6, da se malo sredimo, obučemo i našminkamo, vidi na šta ličimo ovakve.
I nazove ona Dejana a ovaj se smeje, kaže znao sam da će da bude neka reklamacija a Brankica kaže:
- Nije reklamacija, nego treba da se istuširamo, presvučemo, našminkamo, kako ćemo ...
A Dejan je prekine:
- A mi hoćemo baš takve da vas vidimo a ne da se zamaskirate sa šminkom, pa da ne možemo da vas prepoznamo. Vidimo se u 4 !
I prekine vezu. A ona ostane kao riba na suvom. I počne da viče:
- I šta meni vredi što imam svu onu garderobu, kad sad kao klomferka treba da se vidim sa možda budućim? Kao drotoškinja poslednja ću da budem! I neću nigde ni da idem! Ima i da spavam u ovoj kancelariji ali ovakva na dejt ne izlazim!
I udari u plač. U to naiđe neki kolega, nešto službeno da donese i kaže, a Brankica pored njega utekne u WC, sva uplakana. Ovaj siromah se zbunio i kaže:
- Ja došao da čestitam za London i ovo da vam donesem na rešavanje a ova plače ...
A Ružica će njemu:
- Pa, rasplakala se kad je tebe videla.
I ovaj šta će, pokupi se i ode. I Ružica zove Dejana i kaže mu da Brankica plače kao kiša i da neće da izađe sa njima i sve mu prepriča. I raspričaju se njih dvoje i pola sata pričali, sve dok se Brankica nije iz WC-a vratila, sa očima crvenim od plakanja. A Ružica onda kaže Dejanu:
- Ajde vidimo se, srediću ja to.
I prekine vezu i onda kaže Brankici:
- Ko boga te molim, evo kleknuću pred tobom, i sve ću uraditi što hoćeš, samo nemoj ovo da zajebemo. Idemo ovakve a drugi put ćemo da se namundurimo. Sve ono iz Londona ćemo da stavimo na sebe, pa će na dupe da padnu, kad nas budu videli. Jel važi?
I Brankica se nasmeje i kaže da važi. I u 4,05h, izađu njih dve a dvojica visokih čekaju, tamo malo dalje od ulaza. I bukete cveća iza leđa sakrivaju. Dejan u farmerkama i nekoj lepoj majici sa kragnicom, teget sa belim, a drug njegov odelo obukao, crno na tanke bele štraftice, sija se štof, bela košulja i oko vrata ona kaubojska kravata, što na pertle liči. A Brankica kad ga je videla, noge joj se odsekle i uhvati Ružicu pod ruku, da ne padne. TO JE ONAJ IZ SNOVA. TO JE TAJ. I samo je “Joj” rekla i Ružica je sve razumela. I dođu njih dve do njih i Ružica ni pet, ni šest, nego cmokne Dejana u obraz, kaže “Ćao” i pruži ruku ovom drugom i kaže:
- Ja sam Ružica, a ovo je Brankica.
On pruži ruku i kaže:
- Ja sam Dobrica.
I onda se svi rukuju i Ružica zgrabi Dejana pod ruku i pita:
- Gde idemo?
I pređu preko do parkinga. A tamo Dobricin auto, crni Mercedes E klase, sa grčkim tablicama. I gurne Ružica Brankicu na prednje sedište i kaže:
- Dejan i ja ćemo pozadi, da ga ja pitam je li i njegov drug tako smotan kao ova moja drugarica?
A Dejan odgovara:
- Dobrica je najsmotaniji čovek, koji je ikada igrao odbojku.
I onda se svi malo nasmeju, mada je Brankica bila sva crvena u licu i nije smela da pogleda u Dobricu, nego je sve nešto kroz prozor gledala. A ni Dobrica nije smeo da pogleda u nju, nego je stegao volan, sve mu prsti pobeleli. Odu u “Plavu frajlu”, to je odmah tu, uz stadion “Vojvodine”, dođe gazda da se slika sa ovom dvojicom i da mu se potpišu na loptu i donesu im turu sokova na račun kuće. A Dejan kaže:
- Božo, donesi ti nama dve rakije, najbolje koje imaš.
Donese konobar rakije i stavi pred Dejana i Dobricu. A Dobrica kaže:
- Pobogu Deki, pa otkad mi pijemo alkohol?
A Dejan mu odgovori:
- Ćuti i gutaj to, posle ću ti objasniti.
Popiju oni to iz dva puta a ove dve samo gledaju. Posle 5 minuta Dobrica počeo da priča, razvezao nešto o Grčkoj, pa o sebi , kako mu je ovo poslednja sezona kako igra, već je 35-tu napunio. Pa kako ima hotel u centru Atine i trećinu vlasništva nad kompleksom hotela na Krfu ... Raspričao se Dobrica, niko do reči ne dolazi od njega. I Brankica se malo opustila i počela da zagleda ovog, što se razgalamio. A Ružica i Dejan se već za ruke drže. Sve jasno kao dan. Oko 7 dižu se svi, idu na večeru u “Stari fijaker”, a Dobrica jedva ustaje od stola. Dejan uzme od njega ključeve od kola i kaže:
- Ja ću da vozim, ti si malo popio, pa da se ne slupamo.
Stignu tamo, smeste se i kad je večera počela povrati se i Dobrica i prestane da priča. A Brankica pomakne malo stolicu ka njemu. Posle večere, kelneri sklanjaju tanjire i muzika dolazi kod njih i sviraju “Nisam te se nagledao”, a Dobrica izvadi na sto štos od 100 novčanica po 1.000 dinara, sve sa onom papirnom trakom od banke i kaže muzici:
- Stoj!
Oni smesta prestanu da sviraju i svi gledaju u njega a on se okrene harmonikašu i drekne:
- SVIRAJ!
I ovi krenu ono “S one strane Dunava, Cigan pravi svatove”. I to svi Cigani pevaju, iz sveg glasa. Kad su videli onu lovu na stolu, oči im ispale. A Dobrica, malo malo, pa ustane i muzici deli hiljadarke. I do kraja večeri, oko pola jedanaest, svih 100.000 je podelio. I onda se dignu da idu, jer njih dve sutra rade a Dejan opet uzme ključeve od kola i sednu on i Ružica napred a ovih dvoje pozadi. I vozi prvo Ružicu kući, a kad su stali pred njenu zgradu, oni počnu da se ljube, onako baš fest. Brankica i Dobrica pozadi se zbunili, pa on ipak zagrli nju, pa je poljubi u kosu, pa u čelo, pa u obraz i taman je hteo i u usta, kad se Ružica odvoji od Dejana i izlete iz auta. I preseče Dobricu u akciji. A kad su stali pred Brankicinu zgradu ona se okrene ka Dobrici, cmokne ga u usta, onako na brzinu i kliznu kući. A on se raspilavio, na sedmom nebu. I kaže Dejanu:
- Deki, ajmo nazad u “Fijaker”, da se napijemo kao ljudi.
A Dejan će:
- Ne dolazi u obzir, videće nas novinari, pa će biti sranja kao prošle godine sa Nikolom. Nego idemo u onu radnju na Bulevaru Oslobođenja što prodaje pića i radi celu noć, da kupimo nešto, pa ćemo kod tebe popiti.
I kupi tamo 3 flaše mađarskog tokajca, onog žutog i odu kod Dobrice. I napiju se kao morke, pa su sutra do 12 sati spavali. Kad su se razbudili, zove Dejan Ružicu i kaže:
- Mi smo živi, samo nas jako boli glava i ne pitaj zašto. Kad dolazimo po vas?
Dogovore se za 7 i jedva se Dobrica povratio do 7 sati. Jako je slab na alkohol, uhvati ga čim pogleda u flašu. Odu u “Dukat” na večeru i posle večere Brankica ih pozove kod nje na kafu. A Ružica zinula, nije mogla da veruje! I odu svi kod Brankice i ostanu celu noć.
Pošto je ovo jedna, fina, pristojna i kulturna kratka priča, nećemo prepričavati šta je tamo sve bilo. Ali, da je bilo cičanja i vikanja “još, još” - bilo je! I onda su se cele nedelje viđali odmah posle posla a ujutru ih je Dobrica vozio do opštine i u 4 dolazio po njih. I tako bilo cele nedelje a u subotu uveče išli na Ribarac na oproštajnu večeru, jer sutra ujutru Dejan i Dobrica idu u Sloveniju, na pripreme reprezentacije. I ostaju tamo 4 nedelje i posle idu u Poljsku, gde je to prvenstvo, i tamo će biti još 2 nedelje, ako se probiju do završnog dela. A verovatno hoće. I večerali a posle muzika svirala. I onda se Dobrica odjedared digne i ode kod muzike, da se nešto sa njima dogovara. I pare vadi i u džepove im trpa. Krene muzika da svira, nešto za igru, za ples i Dobrica pozove Brankicu da igraju. Oni sami igraju u celoj kafani! I nasred pesme stane muzika i udari TUŠ. A Dobrica klekne pred Brankicu i kaže:
- Hoćeš li da se udaš za mene?
Ona, sva zbunjena, kaže da hoće i muzika oplete svadbarske pesme. Oni se poljube a onda skoči Ružica i počne da ljubi Brankicu i da skače oko nje. Pa su i zaplakale i jedna i druga od sreće. A Dejan, sav srećan, samo viče “To kume, to kume”, jer su se oni odavno dogovorili da će kumovati jedan drugome. I vikne na konobara:
- Daj piće za celu kafanu! Ne ženi se moj kum svaki dan.
I bilo jako veselo celo to veče. a ujutru došli i Dobricini tata i brat i Dejanovi tata i mama i brat. I stoje pred Dobricinom zgradom a Dejan kaže:
- Nisu oni došli nas da prate, nego snajke da vide.
A Ružica će na to:
- Misliš snajku, samo je jedna isprošena.
Dejan ćuti, sagnuo glavu i onda odjednom digne glavu i kaže:
- Narode slušajte, hoću svi da čujete! Ružice, hoćeš li da se udaš za mene?
I ona naravno kaže da hoće i počne opšte ljubljenje i skakanje. I u to stigne i autobus iz Beograda, sa ostalim reprezentativcima, koji ih vozi u Sloveniju, i svi izađu napolje i svi krenu da im čestitaju. Pa su više od sat vremena kasnili u odlasku. A onda su svako popodne i veče visili na kompjuteru i preko Skajpa satima pričali. A kad su došli iz Poljske, sa tog prvenstva, onda su po tri dana bili u Novom Sadu i morali da idu, Dobrica u Grčku a Dejan u Italiju. Ali su se dogovorili da za Novu godinu, bude jedna velika zajednička svadba. U Novom Sadu. I Dobricin tata je dobio zaduženje da sve organizuje. I pripreme su već počele.
A njih dve čekaju. I broje dane. Još 97, još 96, još 95 ...

 

Top