UZEIR HADŽIBEG: MORE ĆUMUR DOĆ
Istaknuto

05 Oktobar 2015

Veli meni Fata iz čista mira, ode ja Uzeire nama pristavit u onu malu džezvu da popijemo po dva findžana. Gledam je, i kontam što li sad u nevakat. Ništa ne govorim, a ko da sam joj i reko. Veli Fata: Neće li mi malo razgalit ovo nešto u glavi.

Nije voda ni provrila kad neko zahlupa na vrata.

Ko će ti bit?

Dedo i Rukija. Odkud oni, nisu nam unilazili ihi hi, i ne pamtim.

Haj neka hin, more bit se i Fati razbistri u glavi kad snekim promuhabeti.

Nikad te ne upitah, jel tebi pravo ime Dedo il te tako samo zovu, velim ja njemu.

Sad mi je pravo, Uzeire, a nekad sam se zvao Vahid. Ko mali, bio plaho bolešljiv pa me ko fol dadoše kod Sedike da me zadoji i ime promjeni. Ona mi je bila druga mati, moj Uzeire, i dade mi ime Dedo, biva da bi ostario. Otad ja poče napredovat i evo me postado dedo, a svi su mislili da neću kutarisat.

Jah, tako je to prije bilo kad bi koje djete bilo bolešljivo.

Ti znadeš, Uzeire, da smo mi bili u Holandiji?

Znadem, beli vam je tamo plaho bilo kad ste se poletili vamo vratit čim je rat stao?

Bilo nam je plaho, moj Uzeire, baš ko onim životinjama u kahvezu. Sve nam potaman, a sve nam fali. Ne znam kud bi sa sobom, odem na željezničku stanicu i tamo ketim po taj vakat, baš ko cuko gledam za vozovima i samo mislim na svoju kuću. Ne spavam, po svunoć fatam na tranzistoru vijesti iz Bosne i nerviram i sebe i svoje. Onaj tranzistor huči, krči a ja ga odvijem do daske nebi li šta razumio. Moji ništa ne govore, kontaju poludio, a komšije se bune. U mene Rukija ne jede ništa, kost i koža, pa je ja odvedem, bio neki restoran đe smo stanovali. Virimo kako oni Holanđani jedu, i u mene ti Rukija ogladni, pa bi nešto i pojedi. Gledam kako mi Rukije nestaje polahke, a svi se sikiraju za me, kontaju, babo pomahnito.

Eto kako nam je plaho bilo, moj Uzeire, nedo Bog nikome. Još te tjeraju da ideš u školu, a star se konj ne uči. Pođo ja i u školu, biva da naučim jezik, ali nije ko u nas da ti vidiš C ko cipela I ko igla, neg ti ona taj vakat blebeće na svom jeziku, hajti to razumi. Velim ja svojima, ispišite vi mene iz škole, ha ovaj rat stane odo ja za Bosnu.

Tako ti i bi.

Jes da je ovde težak život, ko male pemzije, al nekako se devera. Insanu je duša punija.

Ode li više ikad tamo, moj Dedaga, tamo su ti djeca i unuci?

Nikad, moj Uzeire, doduše zovu nas stalno. Velim ja njima: Neka vas tamo đe ste, kad vi morate bit ja, Boga mi, ne moram. Nego, spremate li se vi za puta?

Bome ti ja niđi ne idem od svoje kuće, ti bi mene smjestio u taj kahvez pa da ketim po stanici i kontam kaću kući.

Drugo je to,moj Uzeire, ne ideš ti od nevolje i u nevakat, neg što te ljudi zovu željni Bosne i našeg muhabeta.

Nek ide ko mora, ja sam već obišo Dunjaluk, a da niđi nisam ni mako, moj Dedaga! A more mi i ćumur doć pa eto ti belaja.

 

hadzibeg.com

Top