Uzeir Hadžibeg

02 Juli 2015

Počeo sam se plaho sikirat za u mene mi Fatu. Ustanemo na ručak i nemeremo plaho ni pojest. Malo tarhane sa somunom i eto ti. Uzmemo po šaku tableta, a Fata se spremi i ode sa jaranicom Sađom učit Mukabele i Jasine rahmetlijama po sarajevskim džamijama i nejma je povasdan. Ko kad je izanas ostalo više mrtvije neg živije pa i nama nekako došo bliže onaj dunjaluk neg ovaj i sve nas nešto vuče tamo da se sastanemo sa dragom rodbinom i ahbabima.


Reko, mogla bi ti i ne postit svaki dan, pa poslije napostit, đe piješ te lijekove, more ti, nedo Bog pozlit pa se bajildisat od gladi. Samo ti zehra fali i ode ti meni, šta ću onda ja bez tebe,moja ti.

E moj Uzeire, nikad mi nisi hotio rijet da nemereš brezmene. Znala sam ja da nemereš, al nekako ljepše čut iz tvojih usta neg samo znat. Kaću napostit, moj Uzeire, ne znam hoću li i Bajrama dočekat, nejma se više kad, a ja ti se uzdam samo u Allaha milostivog i samilosnog. Niukog više.

Pobulila se i ode, a ja ko stuha, baš ko kaka ubleha po kući i okokuće.

Nešto kontam, sam dođeš na ovaj dunjaluk, bome, moraš se sam i vratit otklen si došo. Nemere ti niko pomoć, nit moreš šta ponijet što si čitav život u znoju stijeco, a bome i grijehe sabiro nebi li sve poredo na ovom dunjaluku kako treba i kako svima paše. I ondak sve to ostavljaš sem grijeha, samo njih nosiš ko breme preko Sirat ćuprije, tanje od dlake a oštrije od sablje iznad džehenemske vatre. Što reče jenom u mene Mute: Da je kako preć tu ćupriju i doć do vrhovnog, lahko bi se ja onda vadio.

Zafrkaji se ti kolko hoš, moj Mujo, al svi ćemo mi na tabut, preko ramena rodbine i ahbaba u crnu zemljicu pa na tu ćupriju tanju od dlake a oštriju od sablje.

Tako nam je suđeno. Jah. Šta ćeš!?

Top