Jakob Augstein - Zemlja kukavica
Istaknuto

09 Oktobar 2015

Ko smo mi – i ako to jesmo, koliko? Raspoloženje nemačkih građana podseća na ovaj donekle izmenjeni naslov bestselera popularnog filozofa i publiciste Ričarda Dejvida Prehta.[1] Od našeg predsednika Joahima Gauka do melanholičnog pisca Boto Štrausa – svi se bave uticajem migracije na Nemačku. Svi se boje promena, ali ono što treba da nas plaši nije budućnost sa migrantima – nego bez njih.

Brojke su neumoljive: u Nemačkoj danas ima 45 miliona radno sposobnih ljudi. Bez imigracije, 2050. će ih biti 29 miliona. Demografija je radikalna sila, baš kao i migracije: čekaju nas nezaustavljive promene. Nema povratka na staro i to treba da shvate svi koji se boje, a i oni koji ih plaše, kao što su potpredsednik vladajuće partije Štrobl, predsednik Hrišćansko-socijalne unije Zehofer i bavarski ministar finansija Zeder.

Šta da radimo sa neumitnim osipanjem nemačkih građana? Ekonomski institut iz Kelna kaže da 10 odsto migranata ima diplomu iz takozvanih MINT predmeta: matematike, informatike, prirodnih i tehničkih nauka, i poziva se na ekonomski razum: „Nova radna snaga će ojačati nemačku ekonomiju i popuniti državne i opštinske budžete“.

Tako stvari stoje ekonomski, a bilo bi dobro da istu logiku primenimo i kada raspravljamo o nacionalnom identitetu. Ali stara dobra Nemačka, koju je Dostojevski nazivao „buntovnim carstvom“, očigledno nije izabrala taj put, jer da jeste, „iskonska nemačka borba protiv zapadnog duha“ o kojoj je pisao Tomas Man – već bi bila završena i davno zaboravljena.

Ili možemo da se priklonimo Botou Štrausu koji ne podnosi ekonomiju i ljutito komentariše: „Do skoro su levi intelektualci bili protiv hegemonije ekonomije. U međuvremenu su njihovi istomišljenici postali vodeći svetski ekonomisti: Piketi, Štiglic i Krugman, koji pod levičarskim izgovorom uspostavljaju novu hegemoniju ekonomije, navodno socijalno prihvatljivu, ali bez duhovnih podsticaja van ekonomske i monetarne sfere“. Boto Štraus izigrava romantičara kome je neoliberalizam oduzeo poslednju nadu. On se povlači u sebe pred bukom globalizovanog sveta i vraća se staroj nemačkoj poeziji o čežnji, strastima i patnji, kao u Šubertovom liedu „Lutalica“ s početka 19. veka:[2]

Moji uzdasi pitaju: „Gde?“
Seni odgovaraju mom bolu:
„Tamo gde nisi ti, tamo je sreća.“

Zaista smo na istorijskoj prekretnici. Predsednik Gauk je u pravu kada nas podseća na pad Zida: „Kao i 1990, pred nama je generacijski izazov“. Migranti nisu potrebni Nemačkoj samo zbog rasta ekonomije, već i zbog naše posustale kulture. Zemlja Štrobla, Zehofera i Boto Štrausa bila bi zemlja staraca i nemoćnih, zemlja kukavica osuđena na propast. U bogatim predgrađima Minhena, Hamburga i Berlina ta budućnost je već stigla: tu nema imigranata, nema dece – samo se šetaju debeli Nemci u Jack Wolfskin jaknama.

Boto Štraus je napisao kolosalnu rečenicu: „Radije bih živeo u narodu koji izumire, nego u vitalnom narodu koji se podmlađuje mešanjem sa stranim narodima zbog ekonomsko-demografskih špekulacija“. Ja ne bih.

Spiegel, 05.10.2015.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 08.10.2015.

Top